ЈЕДИНИ ЖИВИ СТРУЧЊАК И ПРОМОТЕР СРПСКО-СЛОВАЧКИХ КУЛТУРНИХ ОДНОСА
(ексклузивни двојезични разговор са директором Архива Војводине Др. Небојшом Кузмановићем)
Dr. Nebojša Kuzmanović je srbský historik, literárny vedec, publicista a kultúrny pracovník, dlhoročný riaditeľ Archives of Vojvodina. Vyštudoval Filozofickú fakultu Univerzity v Novom Sade, kde neskôr získal aj magisterský a doktorandský titul. Je autorom početných štúdií a publikácií z oblasti srbsko-slovenských literárnych a kultúrnych vzťahov, dejín romantizmu a slovanskej vzájomnosti. Vo svojej vedeckej a kultúrnej práci sa systematicky venuje otázkam slovanskej identity, kultúrnej pamäti a postaveniu vojvodinských Slovákov v spoločných dejinách Srbov a Slovákov. Autor tohto rozhovoru sa spolupodieľal ako posudzovateľ a autor doslovu na vydaní jeho najnovšej knihy O SLOVANSKEJ ROVNAKOSTI.
Др. Небојша Кузмановић је српски историчар, књижевни историчар, публициста и културни радник, дугогодишњи директор Архив Војводине. Дипломирао је на Филозофском факултету Универзитета у Новом Саду, где је касније стекао и магистарско и докторско звање. Аутор је бројних студија и публикација из области српско-словачких књижевних и културних веза, историје романтизма и словенске узајамности. У свом научном и културном раду систематски се бави питањима словенског идентитета, културног памћења и положаја војвођанских Словака у заједничкој историји Срба и Словака.
1. Ste dlhodobo riaditeľom Archívu Vojvodiny, súčasne aktívne pracujete na kultúrnom poli v kontexte všeslovanskej vzájomnosti, vaše texty sú unikátne tým, že pojednávajú špeciálno o slovensko-srbských vzťahoch. Boli ste niekoľko krát ocenený. Ako ste sa k tejto téme dostali?
Existuje niekoľko dôvodov. Predovšetkým žijem v prostredí, v ktorom Srbi a Slováci spoločne vytvárajú dejiny, a to dejiny, ktoré nie sú poznačené neporozumením a vzájomnými konfliktmi. Pod „dejinami“ pritom rozumiem život v čase. Život Srbov bez Slovákov vo Vojvodine, ale aj naopak, by nebol rovnaký. Navzájom sa dopĺňame, naše deti sa sobášia a rodia nové deti. V kritických momentoch Srbi a Slováci ako slovanské národy vždy držali spolu, takže naše väzby vydržali aj tie najťažšie skúšky, tie, na ktorých mnohé iné slovanské národy žijúce v srbskom priestore zlyhali. Slováci bojovali po našom boku, a to iba preto, že ich k tomu prinútila nevyhnutnosť. Máme aj príklady dobrovoľníctva, ktoré sa začínajú už v 19. storočí a predstavujú dôkaz slovanského bratstva a vzájomnosti, a na to sa nesmie zabudnúť. Na druhej strane, my Srbi zvyčajne radi hovoríme, že sme trochu revolučnejší než vy Slováci, ale myslím si, že sme sa od vás mohli naučiť, ako znášať utrpenie, ako správne využívať vedomosti a ako čakať na vhodný historický okamih. Napokon, práve tomu nás v styku so Slovákmi učil Svetozar Miletić, najväčšia politická osobnosť severne od Sávy a Dunaja. Napokon, Slováci majú krásnu ľudovú literatúru, majú bohaté literárne dedičstvo, čo ma ako milovníka písaného slova a kultúry ešte viac pripútalo k vám.
1. Дуго сте директор Архива Војводине, а истовремено активно делујете на културном пољу у контексту свесловенске узајамности. Ваши текстови су јединствени по томе што се посебно баве словачко-српским односима. Више пута сте награђивани. Како сте дошли до ове теме?
Неколико је разлога. Најпре, ја живим у средини у којој Срби и Словаци заједнички стварају историју, и то историју која није обележена неразумевањем и међусобним сукобима. При томе под „историјом“ подразумевам живот у времену. Живот Срба без Словака у Војводини, али и обратно, не би био исти. Ми се међусобно допуњујемо, наша деца се венчавају и рађају нову децу. У критичним моментима, Срби и Словаци су се као словенски народи увек држали заједно, тако да су наше везе издржале и најтеже пробе, оне на којима су многи други словенски народи који живе на српском простору пали. Словаци су ратовали уз нас и то само зато што су по сили нужде морали. Имамо и примера добровољаштва које започиње још у 19. Веку и представља доказ словенског братства и узајамности, а то се не сме заборавити. Са друге стране, ,и Срби обично волимо да кажемо да смо ми мало револуционарнији од вас Словака, али мислим да смо од вас могли да научимо како се трпи, како правилно употребити знање и како чекати погодан историјски моменат. У крајњем, томе нас је, управо дружећи се са Словацима, учио Светозар Милетић, највећа политичка фигура северно од Саве и Дунава. Коначно, Словаци имају лепу народну књижевност, имају богато литерарно наслеђе, што ме је као љубитеља писане речи и културе додатно везало за вас.
2. Ktoré osobnosti slovenskej kultúry, poézie a filozofie vás najviac inšpirujú?
Všetko, čo ma inšpiruje, by sa jedným slovom dalo označiť ako „slovenský národný génius“. Viete, patrím k tej skupine ľudí, ktorí sa domnievajú, že jednotlivci v jednom národe sú možno najvýznamnejším výhonkom kolektívneho génia, ktorému patrí skutočná česť a ktorému dlžíme skutočnú úctu. Tento génius nemôže existovať, ak sa nestaráme o vlastnú tradíciu, pretože môže vyrastať jedine z hlbokých koreňov, ktoré prechádzajú časom a víťazia nad ním. Ak sa odovzdáme cudzím vplyvom, zvlášť tým, ktoré nie sú príbuzné nášmu slovanskému cíteniu sveta, z nás a z našich vzorov nezostane nič. V tomto zmysle sú najcennejšími perlami jedného národa tí, ktorí vyrástli z kolektívneho génia, ktorí chápu seba samých výlučne prostredníctvom kolektívu, ktorí sa nepovyšujú nad všeobecné a ktorí napokon pri rozmnožovaní svojich Bohom daných talentov nezabúdajú, komu ich majú vrátiť. Takým je určite Ľudovít Štúr, človek, ktorý osobným príkladom dosvedčil, akým spôsobom sa kultúrou bojuje za národnú emancipáciu, osobnosť, bez ktorej by neexistovalo nielen moderné Slovensko, ale ani ja, aspoň nie taký, akým som teraz. Môj živý záujem o kultúru zosilnila myšlienka, že v boji za národnú vec niet silnejšej zbrane než kultúra. Tá možno neprináša rýchle výsledky ako puška, ale určite je trvalejšia a predstavuje základ, bez ktorého puška a šabľa veľa neznamenajú. Štúr to veľmi dobre chápal. Je tu aj Ján Kollár ako večná revolučná a panslovanská inšpirácia, človek, ktorý nám Srbom významne ukazuje, že láska k Rusku musí zahŕňať aj opatrnosť a vedomie skutočnosti, že my všetci, hoci sme Slovania, sme voči veľkému Rusku takmer ostrovmi v mori, ale ostrovmi, ktoré dávajú slovanskému oceánu mnoho. Za nimi prichádza celý rad slovanských tvorcov, ale vždy tých – a to ešte raz opakujem – ktorí nevnímajú umenie ako nástroj rozkladu národného bytia, ktorí v ňom nevidia slobodu vytrhnúť vlastný koreň, ale práve naopak, tých, pre ktorých je umenie výrazom vyššieho vedomia o kolektívnom, o spolupatričnosti.
2. Које личности словачке културе, поезије и филозофије Вас највише инспиришу?
Све оно што ме инспирише могло би се једном речју одредити као „словачки народни геније“. Знате, ја припадам оној групи људи који сматрају да су појединци у једном народу можда најзначајнији изданак колективног генија, коме припада истинска част и коме дугујемо истинско поклоњење. Тај геније не може да постоји ако не водимо рачуна о сопственој традицији, јер он може исходити једино из дубоких корена који пролазе кроз време и побеђују је. Ако се предамо страним утицајима, посебно оним који нису сродни са нашим словенским осећајем света, од нас и наших узора неће остати ништа. У том смислу, највреднији бисери у једном народу су они који су изникли из колективног генија, који себе разумеју искључиво кроз колектив, који се не уздижу изнад општег и који, коначно, у свом умножавању личних талената од Бога датих не заборављају коме треба да врате. Такав је свакако Људевит Штур, човек који је личним примером посведочио на који начин се културом бори за националну еманципацију, фигура без које не би било не само модерне Словачке, већ ни мене, барем не онаквог какав сам сада. Моје живо интересовање за културу појачано je идејом да у борби за националну ствар нема јачег оружја од културе. Она можда не даје брзе резултате, као пушка, али свакако је постојанија и представља темељ без кога пушка и сабља мало вреде. Штур је то одлично разумео. Ту је и Јан Колар као вечита револуционарна и пансловенска инспирација, човек који нама Србима значајно указује да љубав према Русији мора да укључи и опрез и старање о чињеници да смо сви ми, иако Словени, спрам велике Русије готово острва у мору, али острва која дају много словенском океану. За њима долази читава плејада словачких стваралаца, али увек оних, и то још једном понављам, који уметност не доживљавају као инструмент разградње националног бића, који у њој не виде слободу да се чупа сопствени корен, већ управо супротно, они којима је уметност израз више свести о колективном, о заједништву.
3. Ako vnímate osobnosť Josipa Broz Tita aj v kontexte nadväznosti na ideu všeslovanskej vzájomnosti. Práve za Tita sa totiž realizovala idea spájania Slovanov, nakoľko práve Juhoslávia bol Kollárovsko-Šafárikovskou ideou spojenia slovanských národov v mierotvornom kontexte aj s neslovanskými národmi. Bude niekedy ešte niečo podobné možné?
Neviem, nakoľko moja odpoveď uspokojí váš záujem a očakávania, ale celkové hodnotenie diela Josipa Broza Tita nie je z môjho pohľadu pozitívne. Predovšetkým, juhoslovanská idea je národná; vznikla ako národno-kultúrna nadstavba existujúcich národných identít, zatiaľ čo u Broza znamenala rozklad. Prvá Juhoslávia bola kráľovstvom a v nej sa prostredníctvom kultúry posilňoval panslovanský a integrálne juhoslovanský duch. Stačí sa pozrieť na príklad sokolskej organizácie. Túto organizáciu komunisti po vojne zlikvidovali. V Titovom štáte bolo juhoslovanstvo iba maskou, zatiaľ čo v skutočnosti bola krajina federalizovaná, posilňovali sa separatívne identity a dekrétom sa vytvárali nové národy, a to na úkor srbského národa. Ale aj keby sme to zanedbali (čo je vlastne nemožné), a nepozerali sa na to zo srbskej pozície, ale zo širšej slovanskej – je vôbec priestor na rozprávanie o všeslovanskej jednote v štáte, v ktorom mala triedna identita prednosť, ktorý sa nestaral o dedičstvo a tradíciu, ale o ideologickú čistotu a vytváral nové národy, v štáte, ktorý bol paradoxne nielen robotnícky, ale aj nacionalistický, a pritom hlboko protisrbský a protijuhoslovanský? Nezabúdajme, že Kráľovstvo Juhoslávia sa snažilo budovať vzťahy s Československom na slovanskom základe, že to isté robilo aj s Poľskom a z toho istého dôvodu nechcelo uznať ZSSR. Titova Juhoslávia to všetko po roku 1948 definitívne pošliapala a slúžila ako trójsky kôň Západu v boji proti Východu, ako falošný model „ideálnej“ socialistickej spoločnosti, ktorým by sa mali krajiny Varšavskej zmluvy riadiť. Preto si nemyslím, že sa za Broza uskutočnilo čokoľvek z toho, čo predstavuje zjednocujúce slovanské dedičstvo. Je to dnes možné? Žiaľ, nie. Bude to možné v budúcnosti? Ťažko to teraz povedať, ale vyhliadky na niečo také nie sú veľké. Opäť na našu škodu a na šťastie našich nepriateľov.
3. Како доживљавате личност Јосипа Броза Тита и у контексту настављања идеје свесловенске узајамности? Управо се у време Тита реализовала идеја повезивања Словена, будући да је Југославија била коларовско-шафариковска идеја спајања словенских народа у мировном контексту и са несловенским народима. Да ли ће нешто слично икада поново бити могуће?
Не знам колико ће мој одговор задовољити ваше интересовање и очекивање, али укупна оцена дела Јосипа Броза Тита није, што се мене тиче, позитивна. Најпре, југословенска идеја је национална, она је настала као национално-културна надградња постојећих националних идентитета, а код Броза она је била разградња. Прва Југославија била је Краљевина и у њој је кроз културу јачан пансловенски и интегрално југословенски дух. Погледајте само пример соколске организације. Ту организацију су комунисти растурили након рата. У Титовој држави, југословенство је било само маска, а заправо, држава је федерализована, јачани су сепаратни идентитети, декретом образоване нове нације и то на рачун српског народа. Али, чак и да то занемаримо (што је заправо немогуће), да на то не гледамо са српске позиције, већ са шире словенске – има ли простора причи о свесловенском јединству у држави којој је класни идентитет био пречи, која, водећи рачуна не о наслеђу и традицији, већ о идеолошком чистунству ствара нове нације, у држави која је, парадоксално, не само радничка, већ и националистичка, али дубоко анти-српска и анти-југословенска. Не заборавите да је Краљевина Југославија настојала да гради везе са Чехословачком на словенској основи, да је исто чинила и са Пољском и да из истог разлога није желела да призна СССР. Титова Југославија је све то после 1948. коначно бацила под ноге и служила као тројански коњ Запада у борби против Истока, као лажни модел „идеалног“ социалистичкичког друштва за којим би земље Варшавског пакта требале да пођу. Тако да, не мислим да је под Брозом ишта остварено од онога што је ујединитељско словенско наслеђе. Да ли је данас то могуће, на жалост не. Да ли ће бити у будућности…. тешко је то сада рећи, али изгледи за тако нешто нису велики. Опет на нашу жалост и срећу наших непријатеља.
Odpoveď: Aj keď máme v redakcii, prirodzene ako ľavičiari a súčasne vlastenci a internacionalisti zároveň, na toto iný názor, aj v kontexte nadväznosti na davistov v intenciách Mináčovskej ľavice, tak sme skôr na strane Titovho konceptu. Nemusíme vo všetkom nutne spolu súhlasiť, podstatné však je, že sa zhodneme na vízii kultúrne spolupráce národov.
4. Spolupracujete aj s Maticou srbskou, ktorú vedie taktiež jeden z vynikajúcich srbských intelektuálov prof. Dragan Stanić. Ako vnímate Maticu srbskú, ale taktiež Maticu slovenskú, ktorej ste tiež členom?
Obe Matice vnímam ako včely jednej veľkej slovanskej matice. Myslím si, že inštitúcie, akými sú naše Matice, sú povinné pracovať na vzájomnom zbližovaní prostredníctvom kultúry, ak už neexistuje možnosť konkrétnejšieho slovanského zjednotenia. Ak sa zhodneme s tým, čo už bolo povedané – že kultúra predstavuje zbraň silnejšiu než puška – potom nám možno ani politická jednota netreba, pretože integrálnosť môžeme dosiahnuť opretím sa o kultúru, čo je omnoho hlbšie a trvalejšie. Nikdy som nerozdeľoval Matica srbská a Slovenskú maticu. Jedna aj druhá inštitúcia vznikli ako výraz boja za národnú a každú inú emancipáciu a tomu slúžia aj dnes, keď síce máme vlastné štáty, ale sme vystavení zahraničným vplyvom zo všetkých strán. Ich úlohou je upozorňovať nás na korene, vracať nás k východiskovým bodom vlastnej identity a tým z nás robiť do istej miery revolucionárov vo svete, ktorý sa rozhodol vzdať sám seba. Tak ako si želám Srbom, aby si opierajúc sa o Maticu srbskú zachovali svoje „ja“ v postmodernom svete, to isté želám aj Slovákom. A tak ako som pripravený pracovať pre svoj národ, som rovnako pripravený pracovať aj pre slovenský. Nie je v tom nijaký rozdiel.
4. Сарађујете и са Матицом српском, коју води такође један од истакнутих српских интелектуалаца, проф. Драган Станић. Како доживљавате Матицу српску, али и Матицу словачку, чији сте такође члан?
Две матице доживљавам као пчеле једне велике словенске матице. Сматрам да би установе као што су наше матице дужне да раде на међусобном зближавању кроз културу, ако већ нема могућности конкретнијег словенског обједињења. Ако се сложимо са већ реченим, да култура представља оружје јаче од пушке, онда нам можда политичко јединство и не треба, јер можемо бити интегралисти ослањањем на културу, што је много дубље и постојаније. Никада нисам раздвајао „Матицу српску“ и „Матицу словачку“. И једна и друга установа настале су као израз борбе за националну и сваку другу еманципацију, а томе служе и данас када истина имамо своје државе, али смо изложени иностраним утицајима са свих страна. Њихов посао је да нас опомињу на корене, да нас враћају на исходишне тачке сопственог идентитета и да нас тако чине у неку руку и револуционарима у свету који је решио да дигне руке од себе. Као што желим Србима да, ослоњени на своју „Матицу српску“ сачувају своје ја у постмодерном свету, то исто желим и Словацима. И као што сам спреман да радим за свој народ, тако сам исто спреман да радим и за словачки. Нема ту никакве разлике.
5. Zapájate sa aj do antifašistických tém, vydávate k tejto témy knihy, organizujete podujatia (napr. Marko Đurić v Jeruzaleme na podporu knihy o utrpení Srbov, Židov a Rómov). Ako vnímate súčasné snahy prepisovanie histórie?
Domnievam sa, že existujú oblasti, v ktorých je prehodnocovanie dejín druhej svetovej vojny potrebné. Napokon, netreba zabúdať, že pre Srbov aj Slovákov znamenalo víťazstvo Červenej armády popri nespochybniteľnej slobode aj vznik drasticky odlišného ideového rámca, ktorý dovtedy nebol výrazom všeľudových túžob. V prípade Srbov tento rámec, ako som už povedal, spôsobil množstvo problémov a je to vec, o ktorej treba diskutovať, zvlášť ak vezmeme do úvahy, že sa u nás aj to, čo sa dialo v období rokov 1945 – 1990, ľahkovážne zaraďuje pod „antifašizmus“. Tak sme sa dostali do situácie, že „musíme“ obhajovať aj tie politické rozhodnutia, ktoré boli a dodnes sú pre Srbov škodlivé, a to všetko zo strachu, aby sme neboli označení za „fašistov“. Takýto prístup je nesprávny. Jedna vec je národný boj a druhá to, čo z tohto boja vzniklo ako politický konštrukt, ktorý nás draho stál a ktorý viedol ku krvavému rozpadu Juhoslávie v roku 1991. Pokiaľ ide o samotnú vojnu, myslím si, že tam niet miesta na revíziu. Vie sa, kto vojnu začal, prečo to robil a čo napokon v tejto vojne robil s pomocou svojich spolupracovníkov. My Srbi nemáme dôvod ísť cestou, po ktorej išli Nemci, ktorou neustále idú Chorváti alebo na ktorej sú už dávno Ukrajinci či pobaltské národy. Oni sú tí, ktorí musia pochopiť, že bez ohľadu na všetky okolnosti, ktoré ich obrátili k Hitlerovi, neboli na správnej strane dejín. Žiaľ, zdá sa mi, že geopolitické okolnosti v Európe idú tomuto správaniu naproti a že sa to nemôže zmeniť, pokiaľ Rusko nevyrieši problém s Ukrajinou a definitívne neurobí bodku za šírením nacistických ideí. Keď sa začala ŠVO na Ukrajine, všetci sa smiali Putinovej myšlienke, že ide okrem iného aj o denacifikáciu Ukrajiny. Dnes to už smiešne nie je a vidíme, že sa medzitým nacifikoval celý západný svet. Ale ani to nie je nič nové. Videli sme to už pred viac než ôsmimi desaťročiami, ale aj počas Veľkej vojny, hoci vtedy sme nemali nacistov, ale germánskych imperialistov. Na nás je hovoriť o vlastnom utrpení, o vlastnom boji, nepoddať sa živlu, ale máme plné právo povedať aj to, čo v tom všetkom nebolo dobré. Takýto druh obrany pravdy, ktorý v sebe obsahuje aj revíziu, považujem za vítaný.
5. Укључени сте и у антифашистичке теме, објављујете књиге из те области, организујете догађаје (на пример, Марко Ђурић у Јерусалиму поводом подршке књизи о страдању Срба, Јевреја и Рома). Како доживљавате савремене покушаје прекрајања историје?
Сматрам да постоје простори где је преиспитивање историје Другог светског рата потребно. Коначно, не треба заборавити да је и за Србе и за Словаке победа Црвене Армије означила, уз несумњиву слободу, и настанак драстично различитог идејног оквира који није био, до тада, израз општенародних тежњи. У случају Срба, као што сам рекао, тај оквир је проузроковао доста проблема и то је ствар о којој треба расправљати, посебно ако се узме у обзир да се код нас и оно што се дешавало у периоду 1945-1990. олако подводи под „антифашизам“. Отуда смо дошли у позицију да „морамо“ да бранимо и оне политичке одлуке које су биле и данас су штетне за нас Србе, а све из страха да не будемо проглашени „фашистима“. Тај приступ је погрешан. Једно је народна борба, а дргуо је оно што је из те борбе настало као политички конструкт који нас је скупо коштао и који је довео до крвавог распада Југославије 1991. Што се пак тиче самог рата, сматрам да ту нема места ревизији. Зна се ко је рат почео, због чега је то чинио и шта је, коначно у том рату, помогнут својим сарадницима чинио. Ми Срби немамо разлог да идемо путем којим су пошли Немци, којим стално иду Хрвати или на којем су добрано већ Украјинци или балтички народи. Они су ти који морају да схвате да, без обзира на све услове који су их окренули ка Хитлеру, нису били на правој страни историје. На жалост, чини ми се да геополитичке околности у Европи иду на руку оваквом понашању и да се то не може променити докле год Русија не реши проблем са Украјином и коначно стави тачку на ширење нацистичких идеја. Када је СВО у Украјини почела, сви су се смејали Путиновој идеји да се ту ради, између осталог, и о денацификацији Украјине. Данас то више није смешно, а видимо да се у међувремену читав западни свет нацификовао. Али, ни то није ништа ново. То смо већ видели пре више од осам деценија, али и током Великог рата, иако тада нисмо имали нацисте, али јесмо германске империјалисте. На нама је да говоримо о сопственом страдању, о сопственој борби, да се не предајемо стихији, али имамо пуно право да кажемо и шта у свему томе није било добро. Та врста одбране истине која у себи садржи и ревизију је, сматрам, добродошла.
6. V roku 1999 bola Juhoslávia bombardovaná vojskami NATO a táto tragická udalosť výrazne rezonuje dodnes. Na Slovensku proti povoleniu preletov protestovali Ján Čarnogurský a Pavol Koncoš, aktívne sa proti tomu zapojil tiež dnes známy intelektuál Eduard Chmelár, prehlásenie vydala aj Mladá Matica, ja som taktiež verejne odsúdil tento akt. V súčasnosti opäť prebiehajú vo svete mnohé vojny, a ako vidíme aj na Slovensku, pristupuje sa k nim selektívne a interpretujú sa vždy podľa toho, komu to vyhovuje. Ako to vnímate v kontraste mlčania dnešných moralistov?
Tak to bolo vždy a vždy aj bude. Príklady obrany pravdy boli v dejinách vždy zriedkavé. Vy Slováci sa môžete pochváliť tým, že jeden váš vážený krajan spáchal samovraždu, aby sa nemusel zúčastniť na vykonštruovanom procese proti Svetozarovi Miletićovi. Hovoriť pravdu znamená byť pribitý na kríž, a ak máme hovoriť úprimne, len málokto z nás má odvahu vydať sa touto cestou. Vždy je krásne, keď vám priatelia kryjú chrbát, tak ako bolí, keď to nerobia. Ale my sme ten boj prijali nie kvôli názorom iných, ale z potreby ukázať, že poznáme niečo cennejšie než život. Myslím si, že sme dali dobrý príklad, predovšetkým sami sebe, svojim deťom a potom aj celému svetu. Srbi nedúfajú, že sa okolnosti zmenia natoľko, aby mohli ísť v náš prospech. A všetko, čo ako národ robíme, ešte od 18. storočia, keď sme sa oslobodili od Turkov, robíme napriek vôli iných, a nie v súlade s ňou. Napriek tomu, viete, každý z nás osobitne, ale aj národ ako celok, je povinný byť vo všetkom, čo sa okolo nás deje, na svojej strane. Nemôžeme sa meniť podľa toho, ako sa niekomu zachce. A ako sa na to budú pozerať iní, to je ich vec. Až kým zlo nepríde pred ich vlastné dvere. Mne osobne je veľmi ťažko a veľmi ma mrzí, že môj národ si stále nemôže trochu vydýchnuť, trochu si oddýchnuť. Stále ho nechcú nechať na pokoji tí, ktorí si myslia, že si môžu dovoliť všetko. Srbi v Kosove a Metóchii žijú v gete, v rezerváciách, v podmienkach, aké môžete nájsť v poviedkach a svedectvách života tureckého 19. storočia. Verte mi, je to strašný život, strašné svedectvo hrdinstva a utrpenia. A nie je ľahké sa na to ani pozerať, a ešte ťažšie je niesť takú záťaž. Ale my inak nevieme a našou úlohou je bojovať a dúfať, že príde deň nášho víťazstva.
6. Године 1999. Југославија је бомбардована од стране НАТО снага и тај трагични догађај снажно одјекује и данас. У Словачкој су против дозволе за прелете протестовали Јан Чарногурски и Павол Концош, активно се томе придружио и данас познати интелектуалац Едуард Хмелар, саопштење је издала и Млада матица, а и ја сам јавно осудио тај чин. Данас се у свету поново воде многи ратови и, као што видимо и у Словачкој, према њима се приступа селективно и тумаче се увек у складу са тиме коме то одговара. Како то доживљавате у контрасту са ћутањем данашњих моралиста?
Тога је увек било и биће. Примери одбране истине увек су кроз историју били ретки. Ви Словаци можете да похвалите чињеницом да је један ваш угледни сународник извршио самоубиство како ен би учествовао у монтираном процесу против Светозара Милетића. Говорити истину значи бити разапињан на крст, а ако ћемо право, мало ко од нас има храбрости да пође тим путем. Увек је лепо када вам пријатељи чувају леђа, као што боли када то не чине. Али, ми смо борбу тада примили не због мишљења других, већ због потребе да покажемо да знамо за нешто вредније од живота. Мислим да смо дали добар пример, најпре себи, својој деци, а онда и читавом свету. Срби се не надају да ће се околности променити толико да би могле ићи у нашу корист. И ми све што као народ чинимо, још од 18. века, када смо се ослободили од Турака, чинимо упркос вољи других, а не у складу са њом. Ипак, знате како, свако од нас посебно, а тако и народ, обавезни смо да у свему што се око нас дешава будемо на својој страни. Не можемо се ми мењати како се некоме прохте. А како ће други на то да гледају њихова је ствар. Док зло не дође до пред њихова врата. Мени лично је јако тешко и јако ми је жао што мој народ никако да узме мало ваздуха, да мало предахне. Никако да га пусте на миру они који мисле да им се може све. Срби на Косову и Метохији живе у гету, у резерватима, у условима које можете срести у приповеткама и сведочанствима живота 19-вековне Турске. Верујте то је страшан живот, страшно сведочење јунаштва и трпљења. И није лако то ни гледати, а још је теже подностии толики терет. Али, ми другачије не знамо и на нама је да се боримо и да се надамо да ће доћи дан наше победе.
7. Čoskoro oslavujte storočnicu Archívu Vojvodiny, aké aktivity pripravujete k tomuto jubileu?
Mimoriadne som hrdý na to, že sme počas uplynulých rokov vyrástli na kultúrnu inštitúciu s veľkou reputáciou a významným rešpektom doma aj v zahraničí. Máme rozvinutú vydavateľskú činnosť a osobne to považujem za mimoriadnu hodnotu, keďže vychádzame v ústrety aj mladým výskumníkom, ktorí dostávajú príležitosť ukázať svoje vedomosti a záujem a tak obohacovať našu kultúru. Tu sa vraciame na začiatok príbehu, k Štúrovi, Kollárovi… k spojeniu národného a kultúrneho. Okrem toho nás čaká veľká slávnosť, ktorá zahŕňa výstavy, vedecké sympózium, ale aj odhalenie busty Dimitrija Kirilovića, nášho zakladateľa, prezentáciu monografie o archíve a ešte mnoho ďalšieho. V skutočnosti bude celý tento rok v znamení jubilea a teší nás skutočnosť, že pri tejto práci máme rozvetvenú sieť spolupracovníkov a priateľov, ktorí, hoci nie sú zamestnancami Archívu Vojvodiny, nachádzajú v našej inštitúcii svoj domov.
7. Ускоро обележавате стогодишњицу Архива Војводине. Које активности припремате поводом овог јубилеја?
Изузетно сам поносан на чињеницу да смо током протеклих година израсли у установу културе са великим угледом, са значајним респектом како у земљи тако и у иностранству. Имамо развијену издавачку делатност и то лично сматрам за посебну вредност, будући да излазимо у сусрет и младим истраживачима који добијају прилику да покажу своје знање, интересовање и тако обогате нашу културу. Ту се враћамо на почетак приче, на Штура, Колара… на спој националног и културног. Уз то, очекује нас и велика свечаност која укључује изложбе, научни скуп, али и откривање бисте Димитрија Кириловића, нашег установитеља, промоција монографије о архиву и још доста тога. Заправо, читава ова година биће у знаку јубилеја и радује нас чињеница да на том послу имамо разгранату мрежу сарадника и пријатеља који, иако нису запослени у „Архиву Војводине“, у нашој установи проналазе своју кућу.
8. Ako vnímate zahraničných Slovákov vo Vojvodine?
Nerobím rozdiel medzi Slovákmi a Srbmi! Všeobecne povedané, nie som človek, ktorý rozdeľuje ľudí akýmkoľvek spôsobom. Niet nič krajšie než kultúrne prenikanie a vzájomné dopĺňanie sa. A predsa, ak som taký voči Číňanom, Indom… ako by som mohol byť iný voči Slovákom, ktorí sú nám Srbom blízki, s ktorými zdieľame jednu krv, jeden koreň, jedného ducha, ktorý nás znova a znova vyzýva, aby sme sa k nemu vracali. Nikdy som neodmietol urobiť čokoľvek, čo je v mojich silách, aby som zlepšil postavenie Slovákov, aby som predstavil kultúrne dedičstvo jedného početne malého, ale kultúrne veľkého národa. Čo Srbom, to Slovákom, čo Slovákom, to Srbom. My sme jedno.
8. Како доживљавате Словаке у Војводини?
Не правим разлику између Словака и Срба! Генерално говорећи, ја нисам човек који дели људе на било који начин. Нема ништа лепше од културног прожимања и допуњавања. Па ипак, ако сам такав према Кинезима, Индијцима… како онда да будем другачији према Словацима који су нама Србима блиски, са којима делимо једну крв, један корен, један дух који нас изнова позива да му се враћамо. Никада нисам одбио да урадим било шта што је у мојој моћи да унапредим положај Словака, да прикажем културно наслеђе једног бројем малог али културом великог народа. Што Србима, то Словацима, што Словацима, то Србима. Ми смо једно.
9. Čo všetko zaujímavé sa skrýva v útrobách Archívu Vojvodiny v kontexte srbsko-slovenských vzťahov?
Myslím si, že Slováci nemôžu povedať, že poznajú svoje dejiny, pokiaľ nespoznajú svojich krajanov, ktorí v istom okamihu prišli do „dolnej zeme“. A ak to chcú urobiť, musia nevyhnutne prísť do nášho archívu. Teda predovšetkým, v našich fondoch sa nachádza, aspoň čiastočne, aj osobná karta súčasného slovenského národa. Výskum dejín života vojvodinských Slovákov môže pomôcť v procese medzislovenského prepájania, čo je veľmi dôležitá vec. Keď hovoríme o srbsko-slovenských vzťahoch, treba predovšetkým venovať pozornosť materiálom týkajúcim sa boja proti maďarskému politickému vplyvu, boja proti maďarizácii a spoločného úsilia smerujúceho k získaniu autonómie a napokon oslobodenia. Tieto dokumenty predstavujú základ pre ďalší výskum blízkosti, ktorá siaha až do našich dní a ktorá sa potvrdila aj počas Veľkej vojny, keď Slováci, najmä zo Sriemu, vstupovali do srbských dobrovoľníckych formácií a spolu so Srbmi prerážali Solúnsky front. To všetko možno vidieť v našich fondoch. Napokon máme aj bohaté fondy z oblasti kultúrneho a spoločenského života, ktoré ukazujú nielen to, nakoľko Slováci zveľaďovali vlastné spoločenstvo, ale aj to, nakoľko prispievali k celkovému rozvoju kultúry vo Vojvodine.
9. Шта се све занимљиво крије у фондовима Архива Војводине у контексту српско-словачких односа?
Mислим да Словаци не могу рећи да познају своју историју све док се не упознају са сународницима који су у једном моменту стигли у „доњу земљу“. А ако то желе да ураде, морају нужно доћи у наш архив. Дакле, најпре, у нашим фондовима се налази, макар делимично, и лична карта савременог словачког народа. Истраживање историје живота војвођанских Словака може помоћи у процесу међусловачког повезивања што је јако важна ствар. Када говоримо о српско-словачким односима, онда ту пре свега треба обратити пажњу на грађу везану за борбу против мађарског политичког утицаја, на борбу против мађаризације и на заједничке напоре усмерене ка стицању атуономије и ослобођења у коначници. Ова документа представљају основ за даља истраживања о блискости која сежу све до наших дана, а која се потврдила и током Великог рата када су Словаци, посебно из Срема, ступали у српске добровољачке формације и скупа са Србима пробијали Солунски фронт. Све то може да се види у нашим фондовима. Коначно, имамо и богате фондове из области културног и друштвеног живота који показују не само колико су Словаци унапређивали сопствену заједницу, већ колико су доприносили општем развоју културе у Војводини.
10. Ako vnímate spoločenskú situáciu na Slovensku?
Domnievam sa, že nie je ľahké zostať sám sebou a že túžba brániť svoje sa vždy platí. Slovenské štátne vedenie chce zostať samo sebou. Slováci sú v Európskej únii, sú v NATO, ale chcú samostatne rozhodovať o svojom osude. Táto vytrvalosť nevyhnutne polarizuje, pretože nepriatelia slovenskej suverénnej politiky chcú prostredníctvom agentov vplyvu zvrhnúť vládu Roberta Fica, ktorý výborne chápe okolnosti, v ktorých pôsobí, a robí všetko preto, aby zachoval nielen slovenskú zahraničnopolitickú samostatnosť, ale aj vnútornú stabilitu a bezpečnosť. Hoci skúšky nie sú malé, myslím si, že efekty takejto politiky sú výborné a už viditeľné. Prejavujú sa v úspechu slovenskej politickej elity nájsť spôsob, ako v turbulentných časoch zabezpečiť svojim občanom všetko potrebné pre normálny život. Okrem toho sa Slovákom, rovnako ako nám Srbom, podarilo nájsť spoločnú reč s Maďarmi, čo predstavuje mimoriadnu hodnotu. Moc sa v Maďarsku síce zmenila, ale zdá sa, že nebudeme svedkami radikálnych obratov, čo, verím, môže byť dobré aj pre Slovákov a tým aj pre Srbov. Teda nech je situácia akokoľvek komplikovaná a nech sa vnútorné vzťahy akokoľvek vyostrujú, tí, ktorí prijímajú rozhodnutia, sú povinní myslieť na to, čo prichádza, vidieť ďalej a vyššie, rozhodovať samostatne, preseknúť gordické uzly a neriadiť sa záujmami agentov cudzieho vplyvu. V tomto zmysle verím, že Slovensko vytrvá na svojej pozícii voči Rusku a Európskej únii a že tak zostane a stane sa modelom aj pre iné národy. Napokon sa mi páči, že podobný jav môžeme vidieť aj v Česku, ale aj v Poľsku, teda medzi Slovanmi. Pravda, tieto dve krajiny majú svoje špecifiká, to platí najmä pre Poliakov a ich historickú skúsenosť vo vzťahu k Rusom, ale je dôležité, že Slovania prejavujú vôľu zostať sami sebou. Boli sme a podľa všetkého zostávame majákmi pre svet.
10. Како доживљавате друштвену ситуацију у Словачкој?
Сматрам да није лако бити свој и да се жеља да се одбрани своје увек плаћа. Словачки државни врх жели да остане свој. Словаци јесу у Европској унији, јесу у НАТО савезу, али Словаци желе да самостално одлучују о својој судбини. Ta истрајност нужно поларизује, јер непријатељи словачке суверене политике желе преко агената утицаја да оборе власт Роберта Фица који одлично схвата околности у којима делује и чини све како би очувао не само словачку спољашњу самостланост, већ и унутрашњу стабилност и безбедност. Али, иако искушења нису мала, сматрам да су ефекти такве политике одлични и већ видљиви. Они се огледају у успеху словачке политичке елите да пронађе начин да у турбулентном времену својим грађанима обезбеди све оно што је потребно за нормалан живот. Уз то, Словаци су, баш као и ми Срби, успели да пронађу заједнички језик са Мађарима, што представља изузетну вредност. Власт се у Мађарској променила, али се чини да нећемо сведочити радикалним заокретима што, верујем, може бити добро и за Словаке, а самим тим и за Србе. Дакле, ма колико ситуација била компликована, ма колико се унутрашњи односи заоштравали, доносиоци одлука су у обавези да размишљају о ономе што долази, да виде и даље и више, да одлучују самостално, да секу гордијеве чворове, а не да се поводе за интересима агената страног утицаја. У том смислу, верујем да ће Словачка истрајати на својој позицији спрам Русије и Европске Уније и да ће тако остати и постати модел и за друге народе. Најзад, свиђа ми се што сличну појаву можемо видети и у Чешкој, али и у Пољској, дакле међу Словенима. Истина, ове две земље имају своје специфичности, то посебно важи за Пољаке и њихово историјско искуство спрам Руса, али је важно да Словени показују вољу да буду своји. Ми смо били и по свему судећи остајемо светионици за свет.
11. Vydáva sa čoskoro srbsko-slovenské číslo časopisu vedeckého časopisu NAPREDAK, ako vznikla táto idea?
Dôvody, pre ktoré je „Napredak“ venovaný srbsko-slovenským vzťahom, možno nájsť vo všetkom, o čom sme doteraz hovorili. A ešte viac než to. Nechceme, aby naše vzťahy boli iba reliktom minulosti, vecou kultúrnej výmeny. Chceme, aby sa Srbi a Slováci spájali aj ako vedci, podnikatelia, ako bratia, ktorí budú obnovovať staré väzby a posilňovať ich. Chceme v tomto mimoriadne citlivom geopolitickom momente ukázať Srbom, že nie sme sami, že máme priateľov v slovanskom svete, ale aj susedov a spoluobčanov, ktorí tu pre nás vždy boli. Na druhej strane chceme ukázať aj Slovákom, že si dobro pamätáme a že sme za všetko vďační. Dúfam, že z nášho „Napredak“ vzniknú nové väzby medzi Srbmi a Slovákmi, ale väzby, ktoré budú vzájomne posilňovať našu národnú a slovanskú hrdosť. Pretože len natoľko, nakoľko sme Srbi a Slováci, nakoľko sme Slovania, môžeme očakávať, že z týchto čoraz ťažších okolností vyjdeme ako víťazi. Preto „Napredak“ nevyzýva na návrat do minulosti, ale vyzýva kráčať vpred, s plnými plachtami, bez strachu, s plným vedomím toho, za čo bojujeme a komu zodpovedáme za svoje činy.
11. Ускоро излази српско-словачки број научног часописа „Напредак“. Како је настала та идеја?
Разлози посвете „Напретка“ српско-словачким односима могу се пронаћи у свему што смо до сада говорили. И више од тога. Не желимо да наши односи буду само реликт прошлости, ствар културне размене. Желимо да се Срби и Словаци спајају и као научници, пословни људи, као браћа која ће обнављати старе везе и јачати их. Желимо да у овом изузетно деликатном геополитичком моменту Србима покажемо да нисмо сами, да имамо пријатеље у словенском свету, али и комшије, суграђане који су увек ту били за нас. Са друге стране, желимо да покажемо и Словацима да памтимо добро и да смо захватлни на свему. Надам се да се ће из нашег „Напретка“ изродити нове везе између Срба и Словака, али везе које ће узајамно јачати наш национални и словенски понос. Јер само онолико колико смо Срби и Словаци, колико смо Словени, можемо очекивати да ћемо из ових све тежих околности изаћи као победници. Зато „Напредак“ и не позива на повратак у прошлост, већ позива да се крене напред, пуним једрима, без страха, са пуном свешћу о томе за шта се боримо и коме одговорамо за своја дела.
ROZHOVOR pripravil Dr. Lukáš Perný
