Srbi a Slováci, Československo a Juhoslávia / Срби и Словаци, Чехословачка и Југославија (KULTUROLÓGIA MEDZINÁRODNE II.) - DAV DVA

Zdieľaj článok:

DAV DVA otvára po úspešných seriáloch Z KNIŽNICE UTOPICKÉHO SOCIALIZMU, DRUŽSTEVNÍCTVO a VÝTVARNÍCI SNP nový, tentokrát internacionálny seriál kulturologických komparatívnych štúdií Lukáša Perného KULTUROLÓGIA MEDZINÁRODNE. Po prvej časti venovanej Victorovi Vasarelym sa presúvame do Srbska a Juhoslávie. Pripájame aj unikátnu srbskú verziu, ktorú preložil Martin Prebudila. Text je v modifikovanej, vedeckejšej podobe, určený pre srbský vedecký časopis NAPREDAK.

V ďalších častiach sa (pravdepodobne) budeme venovať porovnávaniu slovenských a slovinských dejín, kazašskej kultúre a dejinám, talianskému risorgimentu, kubánskym dejinám či kultúre Lužických Srbov.

Срби и Словаци, Чехословачка и Југославија

Abstrakt: Text načrtáva základné kontúry srbsko-slovenských kultúrnych stykov od 19. storočia po súčasnosť v širšom kontexte slovanskej vzájomnosti, národných obrodení a neskorších česko-slovensko-juhoslovanských vzťahov. Východiskom je ideový rámec kultúrnej reciprocity reprezentovaný osobnosťami ako Ján Kollár, Pavol Jozef Šafárik či Svetozar Miletić, ako aj inštitucionálne prepojenia formované prostredníctvom MATÍC, literárnych kontaktov, vedeckej spolupráce a pôsobenia dolnozemských Slovákov v Srbsku. Text sleduje historickú kontinuitu kontaktov od prostredia habsburskej monarchie, cez obdobie Juhoslávie a Československa, až po súčasné formy kultúrnej výmeny realizované prostredníctvom vedeckých, literárnych a kultúrnych inštitúcií.

Štúdia zároveň poukazuje na paralely historického vývoja Slovákov a Srbov, na význam krajanského prostredia vo Vojvodine a na úlohu kultúry ako stabilizujúceho prvku vzájomných vzťahov aj v obdobiach politických konfliktov a geopolitických zmien. Osobitná pozornosť je venovaná súčasným iniciatívam spolupráce medzi inštitúciami, literátmi a vedcami, ktoré nadväzujú na tradíciu slovanskej reciprocity v nových podmienkach 21. storočia. Cieľom textu je poskytnúť základný orientačný rámec pre ďalší výskum srbsko-slovenských kultúrnych vzťahov a zároveň poukázať na potenciál kultúrnej spolupráce ako perspektívy ich ďalšieho rozvoja.

SRB: Текст оцртава основне контуре српско-словачких културних веза од 19. века до данас, у ширем контексту словачке реципроцитета, националног препорода и каснијих чешко-словачко-југословенских односа. Полазна дачка је представљена концептуалним оквиром културног реципроцитета, који су осмислили Јан Колар, Павол Јозеф Шафарик и Светозар Милетић, као и институционалним везама формираним кроз матричне, књижевне контакте, академску сарадњу и активности подунавских Словака у Србији. Текст прати историјски континуитет ових контаката од Хабзбуршке монархије, преко периода Југославије и Чехословачке, до савремених облика културне размене који се остварују кроз научне, књижевне и културне институције. // Студија такође указује на паралеле у историјском развоју Словака и Срба, значај словачке заједнице у Војводини и улогу културе као стабилизујућег фактора у међусобним односима чак и током периода политичких сукоба и геополитичких промена. Посебна пажња посвећена је савременим иницијативама сарадње између институција, писаца и научника, које настављају традицију словачке реципроцитета у новим условима 21. века. Циљ текста је да пружи основни оквир за даља истраживања српско-словачких културних односа и да укаже на потенцијал културне сарадње као перспективу њиховог даљег развоја.

ENG: The text outlines the fundamental contours of Serbian‑Slovak cultural relations from the 19th century to the present, set within the broader context of Slavic mutuality, national revivals, and later Czecho‑Slovak‑Yugoslav relations. Its point of departure is the ideological framework of cultural reciprocity represented by figures such as Ján Kollár, Pavol Jozef Šafárik, and Svetozar Miletić, as well as institutional connections formed through the activities of the Matica organizations, literary contacts, scholarly cooperation, and the cultural work of the Slovak minority in the Vojvodina region of Serbia. The text traces the historical continuity of these contacts from the environment of the Habsburg monarchy, through the periods of Yugoslavia and Czechoslovakia, up to contemporary forms of cultural exchange carried out through scientific, literary, and cultural institutions. The study also highlights the parallels in the historical development of Slovaks and Serbs, the importance of the Slovak diaspora in Vojvodina, and the role of culture as a stabilizing element in mutual relations even during periods of political conflict and geopolitical change. Special attention is devoted to current initiatives of cooperation among institutions, writers, and scholars that continue the tradition of Slavic reciprocity under the new conditions of the 21st century. The aim of the text is to provide a basic conceptual framework for further research on Serbian‑Slovak cultural relations and to emphasize the potential of cultural cooperation as a promising avenue for their future development.

Kľúčové slová: Srbsko, Slovensko, Juhoslávia, Československo, kulturológia

I. 19. STOROČIE, MATICE, SLOVÁCI, SRBI A SLOVANSTVO

V hlbokej minulosti 19. storočia existujú kultúrne spojenia medzi slovanskými národmi prostredníctvom idey všeslovanskej vzájomnosti a ikonami národných obrodení (Kollár, Šafárik, Štúr, Palacký, Kuzmány, Karadžić, Miletić, Kopitar, Prešeren, Zmaj, Gaj, Ševčenko, Mickiewicz, Puškin, Gogoľ, Tolstoj), ktorá spája slovanské národné kultúry a ich národné obrodenia, ako aj existencia matíc ako originálnych slovanských inštitúcií (Maticu slovenskú inšpirovala Matica srbská pri ktorej založení bol aj P. J. Šafárik).[1] Ak sa pozrieme na dejiny komunikácie medzi Slovákmi a Srbmi, tak tu nachádzame veľké spojenia cez slovanskú vzájomnosť v 19. storočí, následne komunikácia na úrovni československo-juhoslovanskej a v súčasnosti opätovne v rovine srbsko-slovenskej. Sonety JÁNA KOLLÁRA v preklade Magaraševića v Srbskom letopise z roku 1827 spojené so slovanskou vzájomnosťou inšpirovali mnohých srbských študentov.

Srbský básnik, literárny kritik, dramatik, literárny historik, predseda Matice srbskej a univerzitný prof. DRAGAN STANIĆ[2] (* 1956) vystupujúci pod umeleckým pseudonymom Ivan Negrišorac zdôrazňuje stretávanie sa Srbov a Slovákov v prvej polovici a v priebehu 19. storočia v Budíne, Pešti, v Rábe, vo Viedni, v Prešporku (Bratislave), v Prešove, Modre, Banskej Bystrici, Kežmarku a v iných mestách (stretávali sa s Kollárom, Štúrom, Palackým, Tomkom-Saským). Zo srbských literátov uvádza Miletića, Boškovića, Trifkovića, Zmaja, Milenka a ďalších, pričom dodáva, že táto komunikácia mala obojstranný osoh (Stanić 2024, str. 37-65). V tomto kontexte jeden z najvýznamnejších Slovákov 19. storočia ĽUDOVÍT ŠTÚR o Srboch píše ako jednom „z najznamenitejších kmeňov slovanských, ktorý v živote domácom, spoločenskom i verejnom to, čo je rýdzo slovanské najviac zo všetkých západných a južných kmeňov zachoval.“ (Štúr 1956)[3]

Stanić poukazuje v kontexte historických prepojení Slovákov a Srbov od stredovekej blízkosti cez sv. Cyrila a Metoda k počiatku 19. storočia, najmä kontext výmeny medzi Slovenskými pohľadmi a Letopisom Matice srbskej, textami PAVLA JOZEFA ŠAFÁRIKA (27 textov o všeslovanskej vzájomnosti) a jeho spolupráca s Georgijom Magaraševićom. Týka sa to novosadského pôsobenia Šafárika v rokoch 1819 až 1831 na gymnáziu. Pre širší kontext pôsobenia Šafárika v kontexte Juhoslovanov je mimoriadne cenná štúdia Milana Krajčoviča vydaná v roku 1989, kde si všíma napr. že Šafárik v Novom Sade pripravil po boku MARTINA HAMULJAKA svoje prvé slavistické dielo Dejiny slovanskej reči a literatúry všetkých nárečí. (Krajčovič, 1989)

Srbské knihy so slovenskou problematikou (Nebojša Kuzmanović, Kristijan Obšust, Dragan Stanić, Z. V. Belić a ďalší)

POZRI TIEŽ: Report Jozefa Schwarza z VI. kongresu matíc a konferencie Kollár a Šafárik, EDUARD CHMELÁR: Zahraničné inšpirácie Jána Kollára (vedecká štúdia), VI. kongres matíc a konferencia druhá vlna národného obrodenia a odhalenie busty Jána Bulíka (statusy, videá, fotografie, mediálne výstupy),

Ak by sme hľadali ideové analógie medzi srbským a slovenským kontextom národných obrodení, tak je to Májska skupština 1848 [4] a Memorandové zhromaždenie v Martine 1861 (Viršinská, 2015) (prípadne v kontexte ideí pokrokové, avšak neúspešné Žiadosti slovenského národa 1848, tie sa však prvenstvom ponášajú skôr na Memorandum (Plán na oslobodenie Srbov) Stefana Stratimirovića z roku 1804 (Sotorović, 2010) ).

Časovo presnejšie analógie možno nájsť napr. v slovinskom prostredí,[5] pričom medzi srbským a slovenským vývojom je v 19. storočí iný kontext aj posun. Emancipačné procesy síce v srbskom prostredí vznikli skôr, k ich plnej realizácii však dochádza v dôsledku komplikovaných kultúrno-politických a geopolitických kontextov rovnako až po prvej svetovej vojne (analógiami sú vznik Československa a vznik juhoslovanského kráľovstva).

Pri bilancovaní významných osobností spája Slovensko a Srbsko/Juhosláviu aj:

srbský vedec, synovec slávneho P. J. Šafárika, ktorý položil základy systematického, terénneho archeologického výskumu v Srbsku JANKO ŠAFÁRIK (Horňák 2016);
evanjelický kňaz, brat M. R. Štefánika IGOR BRANISLAV ŠTEFÁNIK (Kulík 2023),
evanjelický kňaz, dramatik, publicista, po matke vnuk Jána Štúra a po otcovi vnuk Hurbana VLADIMÍR HURBAN VLADIMÍROV (Prebudila 2025);
slovenský spisovateľ a prekladateľ narodený v Petrovci JÁN ČAJAK z rodiny štúrovcov;
učiteľ, básnik, jazykovedec, matičiar pôsobiaci v Kysáči JÁN BRANISLAV MIČÁTEK (Ormis, 1935);
zakladateľ Matice slovenskej v Juhoslávii a antifašista JÁN BULÍK a jeho nasledovník SAMUEL ŠTARKE[6],
významný matičiar, redaktor Slovenských pohľadov a Kultúrneho života ANDREJ MRÁZ z Petrovca a mnohí ďalší…[7]
propagátor dolnozemských Slovákov JÁN SIRÁCKY, ako aj davista, sociológ ANDREJ SIRÁCKY

Pri rešeršovaní vzťahu Srbov a Slovákov, nemožno opomenúť publikáciu MICHALA ELIÁŠA, kde sa autor zaoberá aj Maticou srbskou, pričom uvádza, že srbské dejiny ovplyvňovali stáročné boje s Turkami, pričom bitka na Kosovskom Poli a pád Smedereva spôsobili dlhoročnú porobu Srbov, a tým pádom aj absenciu vlastnej literatúry, vedy, novín atď. Eliáš zdôrazňuje, že podnetom pre vznik Matice srbskej bolo utvorenie Maďarskej akadémie vied (1825), pričom jej vznik je prepojený so stretnutím zakladateľov na deň sv. Sávu[8] iniciované J. Hadžićom a s periodikom Letopis (zdôrazňuje aj vplyv P. J. Šafárika, ktorý ovplyvnil jeho hl. redaktora Magaraševića).

Dodáva, že prvú etapu postihli spory o jazyk, pozastavenie (1835) a obnovenie činnosti (1836), neskôr presunutie z Pešti do Nového Sadu, oživenie činnosti v roku 1864, opätovne pokusy o zatvorenie, modernizáciu Letopisu, zverejnenie Čajakovho prehľadu slovenskej literatúry a prekladu Vajanského Suchej ratolesti, oslava storočnice v roku 1926 a odolávanie politickým náporom, obdobie okupačnej správy, povojnové obnovenie a rozšírenie činnosti, vydanie srbochorvátskeho pravopisu s Maticou chorvátskou, vydanie zákona o Matici srbskej v roku 1992 či vydanie bilingválneho zborníka o srbsko-slovenských literárnych vzťahoch (1991) (Eliáš 2010, str. 20-25).

Do hĺbky čias zakladania Matice srbskej ide aj štúdia MAROŠA MELICHÁRKA (Melichárek, 2023), ktorá oboznamuje slovenského čitateľa o kontextoch zakladania Matice srbskej. Ak sme doteraz písali o Slovákoch zo Srbska či Srboch, tak v tomto prípade ide o text Slováka zo Slovenska, ktorý sa venuje Karadžićovi, srbskému povstaniu proti Osmanskej ríši, národnému obrodeniu Srbov či juhoslávskym partizánom. Melichárek zdôrazňuje, že Matica srbská, ktorá má v roku 2026 dvestoročnicu (založenie v roku 1826; išlo o prvú z rodiny slovanských matíc), bola prvým významným spoločenským, kultúrnym a vydavateľským spolkom južných Slovanov.

Podľa autora korene pre vznik národných hnutí a tvorenia matíc vychádzajú sprostredkovane aj z Veľkej francúzskej revolúcie, ktorá pod vplyvom ideí suverenity, sebaurčenia, rovnosti práv ovplyvnila aj národy Balkánu (Štefan Živkovič preložil Spoločenskú zmluvu od J. J. ROUSSEAUA (porovnaj: Perný, 2012), uvádza autor), ktoré boli v tom čase v područí upadajúcej Osmanskej ríše, pričom bližšie sprostredkúva komplikovaný obraz srbských dejín spojený s povstaniami, exodom Srbov a diplomatickou politikou Miloša Obrenovića.

Tu treba dodať, že pre elementárne poznanie dejín srbskej kultúry je v Českom a Slovenskom prostredí zásadná rovnomenná ilustrovaná kolektívna monografia vydaná v roku 1995 v českom jazyku (Kol. aut., 1995); v roku 2013 tiež vzniká kniha Dějiny Srbska ako dielo šiestich historikov, ktorá tiež obsahuje presah k česko-srbským vzťahom (Pelikán, Havlíková, 2013). Melichárek vo svojej štúdii zdôrazňuje, že Vojvodina vytvorila jadro srbského intelektuálneho života.

Maticu srbskú založili intelektuálne kruhy z Pešti a Nového Sadu s výkonným výborom, radami, druhmi členstva, Magaraševič, Šafárik a Mušicki založili Letopis, ktorý vychádza dodnes, a venoval sa témam jazyka, literatúry, histórie, náboženstva, folklóru a kultúry Srbov. Pri vzniku Matice srbskej stáli osobnosti ako spisovateľ JOVAN HADŽIČ, ktorý participoval aj na príprave Občianskeho zákonníka a spracoval históriu srbského povstania; ďalej Gavrilo Bozitovac, Jovan Demettrovič, Josif Milovuk, Petar Rajič, Avram Rozmirovič, Georgije Stankovič či Teodor Pavlovič, ktorý založil tiež Serbski narodni list v Budíne. Matica srbská a jej počiatky však boli spojené aj s jazykovými spormi (Vukova jazyková reforma vs. Hadžić). V Letopise vyšli tiež správy o dielach Bernoláka, Kollára, Šafárika či Herkeľa (Schwarz 2026). Melichárek dodáva, že prvá fáza existencie Matice srbskej položila stabilný základ pre ďalší rozvoj aktivít, keď začala bohatú vydavateľskú a vedeckú činnosť.

***

Daničić, Zmaj, Vuk, Miletić to sú všetko osobnosti, ktoré sú spojené aj so Slovenskom, zdôrazňuje Kuzmanović. V podstate možno hovoriť o prieniku medzi druhou a treťou vlnou národného obrodenia so srbskými dejateľmi, čo bolo verifikované aj na martinskej konferencii k druhej vlne národného obrodenia.

Prvým z tých, ktorým sa vo svojej štúdií Kuzmanović s odvolaním na Kovijanića (Kovijanić 1939) venuje je ĐURO DANIČIĆ, ktorý sa už ako 17-ročný stretáva so štúrovcami ako predstaviteľ všeslovanskej idey, a práve v tomto prostredí, kde sa stáva Štúrovým žiakom, kde prekladá, kde píše básne, aforizmy a rozpravy, sa rodí idea reformovania spisovného srbského jazyka ešte predtým, než sa vo Viedni stretne s Karadžićom. Daničić sa poznal so Slovákmi JANKOM ŠTÚROM, ANDREJOM HODŽOM a PRAVOSLAVOM ČERVENÁKOM (Kuzmanovic 2024).

Druhým je JOVAN JOVANOVIĆ ZMAJ, ktorý sa taktiež ako 17-ročný v roku 1850 zapísal na evanjelické lýceum v Bratislave, pôsobil však aj v Modre a Trnave, pričom navštevoval tak katolícke, ako aj evanjelické školy. Skúšku zložil u samotného reformátora slovenčiny MARTINA HATTALU. Autor tiež vybádal, že sa Zmajov otec školil na Slovensku, čo spôsobilo aj jeho oduševnenie voči Slovákom, čo sa prejavilo aj napísaním veršového protestu proti zatvoreniu Matice slovenskej. Zmajov tiež požadoval lepšie poznanie sa medzi slovanskými národmi a upevnenie vzájomných vzťahov, tak so Slovákmi, ako so Srbmi a Chorvátmi. Zmaj má meno a bustu v slovenskej Modre odhalenú v roku 2016.[12]

Do tretice Kuzmanović uvádza SVETOZARA MILETIĆA ako veľkého bojovníka za národnostné práva Slovákov, Srbov a Rumunov, ktorý má pamätnú tabuľu pod bratislavskou budovou Matice slovenskej/pôvodne Slovenskej ligy. Miletić sa zastal Slovákov pri zatvorení Matice slovenskej, na Uhorskom sneme proti tomuto činu protestoval. Tri roky strávil v Bratislave, pôsobil rovnako v evanjelickom, ako aj katolíckom vzdelávacom prostredí a svoje názory formuloval podľa Kovijanića priamo pod vplyvom Štúra, ktorého vnímal ako podporovateľa všeslovanskej vzájomnosti, podporovateľa Kollára, Chomjakova a Mickiewica.

Všetky uvedené kontexty sú rozšírené do hĺbky v prelomovej knihe Romantizmus v srbsko-slovenských literárnych stykoch (Kuzmanović 2023). Kuzmanović rozoberá v prvej časti historický podklad (od Veľkej Moravy, cez osvietenstvo, racionalizmus až po romantizmus u Srbov), pokračuje slovenským romantizmom a pričom vyvrcholením knihy je podrobná analýza vzťahov vyššie a nižšie menovaných srbských dejateľov, vzťahu DANIČIĆA, KARADZIČA a ZMAJA k Slovákom a napokon ostatných srbských romantikov k Slovákom, pričom bonusom sú pasáže o srbských literárnych spolkoch na Slovensku a zoznam Kovijanćových diel v slovenčine, pričom práve RISTA KOVIJANIĆA a JÁNA KMEŤA považuje za kľúčových autorov svojho výskumu.

Slávny VUK KARADZIČ, uvádza Kuzmanović, začal spolupracovať so Slovákmi už začiatkom 20. rokov 19. storočia, a to konkrétne s MARTINOM HAMULJAKOM (vymenili si tucet listov), no spolupracoval aj s českými a slovenskými klasicistami PALACKÝM, KOLLÁROM, ŠAFÁRIKOM a BENEDIKTI-BLAHOSLAVOM, najmä pri zbierkach ľudových piesní, vzájomnom vplyve v kontexte všeslovanskej vzájomnosti (Kollár adoroval srbský jazyk, ovplyvnil aj juhoslovanskú myšlienku).

So ŠTÚROM ho spája, že obaja boli kodifikátori svojich jazykov a dokonca sa aj stretávali (1845 v Bratislave, 1846 vo Viedni) a vzájomne si zasielali knihy. Kuzmanović dodáva, že v prípade Štúra a Vuka ide o symbolické spojenie medzi srbským a slovenským spisovným jazykom, vzájomnou pomocou v revolúcii 1848, ale aj výmen medzi srbskou a slovenskou literatúrou (Kuzmanović 2023, st. 92-98).

PETER PETROVIČ NJEGOŠ sa so ŠTÚROM zoznámil vo Viedni, pričom Štúr poznal jeho dielo, mal o ňom vysokú mienku a zverejnil mu báseň v Orlovi tatranskom, preložil ju štúrovec Bohuslav Nosák, pričom existujú dohady, že bola venovaná samotnému Štúrovi. V krátkom expozé nemožno nespomenúť ani BRANKA RADIČEVIĆA v kontexte Štúrovej kritiky jeho básní (Kuzmanović 2023, str. 102). Kuzmanović tu spomína v kontexte literárnej kritiky aj JOZEFA PODHRADSKÉHO, štúrovca, ktorý pôsobil v Srbsku, a jediného, ktorý prestúpil na pravoslávie. Podhradskému sa podrobne venuje matičiar JOZEF SCHWARZ, ktorý pripomína, že prežil dve tretiny života v Srbsku, písal srbsky a jeho dcéra Albína je autorkou prvej drámy v Srbčine.[13]

Texty Kuzmanovića presahujú až ku kultúrnej antropológii, etnológii a etnokulturológii, keďže sa usiluje o hľadanie komparatívnych, archetypálnych analógií v slovanskej literatúre a mytológii (s hlbokým presahom k rusko-americkému lingvistovi ROMANOVI JAKOBSONOVI, štrukturálnemu antropológovi CLAUDEOVI LÉVI-STRAUSSOVI (analyzuje tu najmä srbské a ruské súvislosti), pričom to rámcuje analýzou srbsko-slovenských vzťahov[14] ako paradigmatický príklad Kollárom a Šafárikom iniciovanej slovanskej vzájomnosti. Autor pozná a cituje významných filozofov a kultúrnych teoretikov od KANTA, LIPOVETSKÉHO až po SPENGLERA, čo dáva jeho textom vyšší intelektuálny rozmer.

V eseji z roku 2001 o slovensko-srbských vzťahoch tieto poznatky prepája a pýta sa na závažné kulturologicko-filozofické otázky krízového vývoja západnej kultúry (úpadok postmodernizmu, západoeurópska uniformita, potláčanie malých kultúr, prirovnania k Babylonskej veži), pričom nachádza odpovede pre Slovákov a Srbov v slovanskej vzájomnosti ako obrane pred týmito procesmi.

V konkrétnej praktickej podobe slovanskej vzájomnosti Nebojša Kuzmanović spomína slavistické kongresy, spolupráce filmové, hudobné, cirkevné výmeny či vzájomné návštevy, pričom v t. č. konštatoval, že najmenšia spolupráca bola v oblasti literatúry, čo sa od napísania textu výrazne zmenilo, k čomu sa dostanem v závere štúdie. Cez Kollára tu odkazuje na Milosavljevića, Kmeťa a Kvoijanića. Príspevok je dokladom toho, že Kuzmanović neberie program slovanskej vzájomnosti iba ako teoretickú konštrukciu, ale sám osobne prispel v praxi k realizácii tejto idey, ktorá sa v 19. storočí javila ako utopická, no v malých krokoch prináša veľmi konkrétne výsledky, minimálne na poli kultúry.

V kontexte analýzy srbských autorov v najnovšej knihe Kuzmanović výrazný priestor venuje poézii srbského/juhoslovanského neosymbolistu IVANA V. LALIĆA v ktorej rekonštruuje hlboké filozofické presahy do tzv. proto-histórie a rôznorodé zamyslenia nad tým,ako by sa vyvíjali dejiny, keby ich „nepísali víťazi“ resp. spochybnenie oficiálnych dejín, teda že každá vrstva času nesie určitú históriu a udalosti z minulosti sú viazané na naše konštrukcie.

Esej k srbskému poetovi, kritikovi a autorovi nominovanom na Nobelovú cenu za literatúru MIODRAGOVI PAVLOVIĆOVI venuje oblasti teológie, resp. porovnávacej religionistike, pričom sa primárne skepticky zamýšľa na predkresťanským obdobím a jeho splývaním s kresťanstvom. Dochádza k provokatívnej dualistickej téze, že Srbi sú súčasne pohania (v zmysle slovanských kultúrnych základov) aj kresťania (pravoslávni), a k tomu, že ak by Srbi zabudli na svoju vzdialenú minulosť, viedlo by to k neexistencii ich budúcnosti.

Ďalším autorom, ktorý Kuzmanovića zaujal je srbský spisovateľ, prvý srbský postmodernista DANILO KIŠ, kde sa zaoberá jeho textami o zmysle literatúry, hľadá korene jeho myslenia v Sartrovi, analyzuje jeho anti-ideologický postoj, kritiku šovinistického nacionalizmu vznikajúceho z deštrukcie a popierania rodiaceho sa zo strachu a závisti a neznalosti iných jazykov a kultúr (napr. ak veľké literatúry neuznávajú malé literatúry, literatúry menšín národov). Opisom jednotlivých autorov Kuzmanović približuje slovenskému čitateľovi poznanie o srbskej literárnej kultúre.

Pre srbsko-slovenský kontext je azda najvýznamnejším spojením prítomnosť Slovákov, resp. tzv. dolnozemských Slovákov (používa sa tiež krajania, Slováci v zahraničí, vojvodinskí Slováci, pred rokom 1989 juhoslovanskí Slováci[15]) v Srbsku (časť Vojvodina) ako etnickej skupiny slovenských prevažne evanjelikov, ktorá v 18. a 19. storočí osídlila v niekoľkých vlnách časti Srbska, ale aj Maďarska, Rumunska či Chorvátska za účelom náboženskej slobody (bližšie Sirácky 1985, Bednárik, 1966).

Slováci v Srbsku založili vlastnú Maticu slovenskú v Juhoslávii (pre vzájomné vzdelávanie je dôležité uviesť trilógiu JÁNA BABIAKA, ktorá spracováva dejiny Matice slovenskej v Juhoslávii (vydal ju Archív Vojvodiny) (Babiak 2023a, 2023b, 2023c), zakladali tiež rôznorodé spolky, vzdelávacie, osvetové či cirkevné inštitúcie, divadlá, tanečné, folklórne spolky, knižnice, umelecké spolky atď. Je pozoruhodné, že Slováci na Slovensku[16] a Slováci v Bačskom Petrovci, vytvorili vôbec prvé úverové družstvá ako kolektívne jednotky založené na princípe „jeden človek, jeden hlas“ v celej Európe, dokonca s rovnakým názvom „Gazdovský spolok“, čo možno vysvetľuje, prečo bola idea samosprávy v bývalej Juhoslávii taká populárna.

Z najnovšieho kulturologického výskumu – ktorý bol realizovaný v spolupráci autora tohto textu a evanjelického duchovného Dr. BRANISLAVA KULÍKA – medzi Slovákmi zo Srbska a Srbmi na vzorke 100 respondentov od 8. do 16. augusta 2025 vyplýva, že Slováci a Srbi majú nadštandardné vzťahy (kladné postoje v kontexte spolunažívania prevažovali od Slovákov smerom k Srbom, ako aj od Srbov k Slovákom), že vďaka inštitúciám, cirkvi, pamätníkom či pomenovaným školám a uliciach existuje stále silné povedomie o vizionároch všeslovanskej vzájomnosti Kollárovi a Šafárikovi, na srbskej strane tiež Miletićovi a Karadžićovi, ako aj všeobecne v pozitívnom zmysle o juhoslovanskej identite.[17] Výskum Kuzmanovića a Obšusta, často citujúci Jána Siráckeho, uvádza, že udržaniu dolnozemskej slovenskej identity v Srbsku napomáhali/jú luteránske konfesijné identity, vzdelanie (Gymnázium Jána Kollára), Matica slovenská a Slovenské národné slávnosti (Obšust, Kuzmanović, 2023, str. 89).

Pozri tiež: POĎME POSILŇOVAŤ SLOVENSKOSŤ A SLOVANSKOSŤ PO VZORE JÁNA KOLLÁRA (profilový rozhovor s MILINOU SKLABINSKOU, novou riaditeľkou Krajanského múzea Matice)

II. 20. STOROČIE, ČESKOSLOVENSKO A JUHOSLÁVIA

Známky z čias KRÁĽOVSTVA SRBOV, CHORVÁTOV A SLOVINCOV

Aj keď sa predložená štúdia zameriava na 19. storočie a súčasnosť, nemožno obísť aspoň informatívny vývoj vzťahov medzi Srbmi a Slovákmi v 20. storočí. Základné informácie poskytuje zborník vydaný v roku 1968 na pôde SAV (Hrozienčik, 1968). F. Jakab zdôrazňuje, že tejto téme sa venujú početné štúdie Hladkého, Chrobáka, Deáka, Hradečného, Stojkova, Mićića Starčeića, pričom autor konštatuje, že „čulé styky oboch partnerov – Československa a Juhoslávie – boli viditeľné naprieč celým medzivojnovým obdobím…“ (Jakab, 2025). K téme tiež vznikla samostatná konferencia v Belehrade roku 2018.[18]

Slovensko a ČSR, ako aj Srbsko a Juhoslávia (fakt, že oba národy boli súčasťou spoločných štátov nemožno pri úvahách nad kultúrnymi dejinami ignorovať)[19] spája historická skúsenosť mnoho-národnostných štátov, ktoré vznikli po rozpade Rakúsko-Uhorska, pričom už v medzivojnovom období spolupracovali ČSR, Rumunsko a Juhoslávia (medzi 1918 až 1919 Kráľovstvo Srbov, Chorvátov a Slovincov) v rámci obranného bloku Malá dohoda proti revízii Trianonu (Deák, 1968, str. 235-268).

Pri vzniku Československa sa dokonca uvažovalo pri vytýčení hraníc o vytvorení koridoru pri Neziderskom jazere až do Juhoslávie, ktorý mal kopírovať slovanské osídlenie, ktoré v t. č. tam ešte bolo prítomné, avšak tento projekt bol zamietnutý, namiesto neho bolo povolenie československých vlakov na trati Bratislava – Rijeka (Klimko, 1980, str. 110). Krajanský kontext pri vzniku Československa bližšie analyzoval JÁN BOTÍK odkazujúci na Siráckeho, ktorý uvádza vznik Československého zväzu v Kráľovstve Srbov, Chorvátov a Slovincov (1921) pre zastrešenie činnosti krajanských spolkov, ten združoval 73 českých a slovenských osád (Petrovec, Hložany, Pivnica, Kovačica, Padina, Aradáč, Erdevík, Stará Pazova a i.), pričom najaktívnejšie boli spolky akademikov a žien (Botik, 2014, s. 12-17).

Prvé spolupráce medzi Československom a Juhosláviou, ktoré sa rozvinuli aj ku kultúrnej výmene vedcov a umelcov, predčasne ukončili zložité politické súvislosti druhej svetovej vojny, ako aj vnútropolitické problémy. V kontexte predmníchovskej situácie stojí za pozornosť výrok solidarity rečníka na juhoslovanskej manifestácii juhoslovansko-československého priateľstva Iva Lolo Ribara: „Ak bude Československo napadnuté, bude juhoslovanská mládež pripravená ho brániť…“, pričom podľa prihlášok študentov za dobrovoľníkov bolo ochotných ísť až 60-tisíc ľudí ochotných brániť samostatnosť Československa (Čutková, 1968, str. 345).

Československo-juhoslovanský kontext spája antifašistická rezistencia – na slovenskej strane Slovenské národné povstanie a slovanský rozmer oslobodenia (povojnová renesancia slovanského mesianizmu v nových pomeroch[20]), v druhej juhoslovanský protifašistický odboj vedený Titom, čo bližšie analyzujú najnovšie štúdie v zborníku Matice slovenskej.[21]

V tomto kontexte uvádza Hrozienčik napr. fakt, že vysielač „Slobodna Jugoslavia“ vysielal informácie o Slovenskom národnom povstaní, a naopak, povstalecká Pravda zase informovala o boji juhoslovanskej armády, pričom pozdravný telegram SNR hlavnému štábu maršala Tita obsahuje text v duchu protifašistickej solidarity:

„Bola to Vaša krajina, ktorá sa nikdy nevzdala aktívneho boja proti nemeckým fašistickým votrelcom a vedela po dlhý čas, izolovaná od hlavných spojeneckých armád úspešne vzdorovať. Vieme, že sme podobne ako vaši partizáni súčiastkou ohromných spojeneckých armád…“
Hrozienčik, 1968, s.t 389, 391

Po roku 1945 vznikajú veľvyslanectvá v Prahe a Belehrade, vznikli tiež konzulárne úrady v Bratislave a Záhrebe, vzniká Zväz priateľov Titovej Juhoslávie, ktorá sa následne spojí s Československo-juhoslovanskou spoločnosťou pre kultúrne a hospodárske styky (Kolářová, 2014). Vzniká tiež prvá úspešná hospodárska zmluva.[22]

V roku 1946 Prahu navštívil Tito[23] a československí experti tiež pomáhali s veľkými projektami pri budovaní Juhoslávie. V rámci kultúry nemožno opomenúť, že v roku 1948 vychádza v ČSR kniha nositeľa Nobelovej ceny IVA ANDRIĆA Most na Drine (Andric, 1948).

Tito sa tiež stretol s predstaviteľmi Národnej fronty, slovenskej inteligencie, ktorá vznikla kooperáciou v procesoch v Slovenskom národnom povstaní. S Juhosláviou sympatizovali predstavitelia vlastenecky, všeslovansky a federalisticky orientovanej inteligencie, ktorá vznikla z kolektívu modernistického časopisu DAV, ktorý bol vydávaný v medzivojnovom období.[24]

V dôsledku rozkolu medzi Stalinom a Titom v povojnovom období sa vzťahy ochladili. Davisti[25] Husák, Clementis, Okáli a ďalší sa pre pozitívne postoje k federalistickému konceptu Juhoslávie a Titovi stali podozrivými pre štátnobezpečnostné vyšetrovanie, aj v kontexte tzv. Procesu proti titovským špiónom a rozvratníkom v Československu[26] (Clementis bol pre svoje postoje obžalovaný a označený ako titovský, sionistický, buržoázno-nacionalistický zradca v službách amerického imperializmu) (porovnaj Perný 2023b, Rudé právo 20. 11. 1952, str. 3-6).

Z titoizmu[27] obvinili aj účastníkov SNP Ernesta Otta či Viliama Žingora či historika Jána Siráckeho (Koňariková 2025). Davisti boli v 60. rokoch rehabilitovaní, čo im však nevrátilo zdravie, a ani Clementisovi život. Symbolicky, rehabilitovaný Dr. Gustáv Husák už ako prezident federatívnej ČSSR, navštevuje v roku 1973 SFRJ (Srbsko a Macedónsko), kde sa stretáva s maršalom Titom.[28]

Od konca 50. rokov sa vzťahy medzi Československom a Juhosláviou postupne začali zlepšovať. V 60. rokoch uzatvorila Juhoslávia dohodu s RVHP, Juhosláviu navštevuje ANTONÍN NOVOTNÝ a do Prahy prichádza JOSIP BROZ TITO,[29] pre zaujímavosť navštívil aj slovenskú obec Špačince. V rámci tzv. Pražskej jari sa stal populárnym v ČSR aj juhoslovanský model samosprávneho riadenia (Bóka, 2017); inšpiroval ekonomických reformátorov v ČSR (napr. Šík, 1965).

POZRI TIEŽ: Boli davisti tiež titoisti? Čo je to titoizmus? , Raritné videá ako Dr. Gustáv Husák rozvíjal medzinárodnú kultúrnu spoluprácu, stretnutia s Josipom Titom a Fidelom Castrom

FILM, HUDBA A VÝTVARNÉ UMENIE

V ČSR pôsobili na FAMU juhoslovanskí filmári ako LORDAN ZAFRANOVIĆ, RAJKO GRLIĆ, SRÐAN KARANOVIĆ alebo GORAN PASKALJEVIĆ (Barešová, 2019), či dokonca svetovo známy EMIR KUSTURICA, ktorý sa inšpiroval českým režisérom OTAKAROM VÁVROM a jeho tvorba sa tematicky stretáva s magickým realistom filmu JURAJOM JAKUBISKOM, o čom vznikla tiež porovnávacia záverečná práca (Sláviková, 2021). V kontexte filmovej kultúry treba tiež uviesť zrkadlovo tvorené juhoslovanské a československé partizánske filmy,[30] známe sa stali v oboch kultúrach tiež komédie.[31] Slováci hrali aj v juhoslovanských filmoch.[32] V ČSSR boli pre juhoslovanský kontext (lokalita, herci) známe filmy o Indiánoch.[33]

V kontexte hudobnej kultúry treba pripomenúť, že populárny spevák KAROL DUCHOŇ, nositeľ Zlatej lýry,[34] o ktorom nedávno vznikol film DUCHOŇ (2025), mal nielen matku z Petrovca (Oľgu Lačokovú), ale celonárodne spopularizoval dve pôvodne juhoslávske piesne Pieseň o decembri (1971) (Jeden noci u decembru od Kemala Montena, 1971) a Elena (nahrala Pro Arte, zložil Đorđe Novković, 1974) ako druhá strana singlu V slovenských dolinách z roku 1976. Slováci si Juhosláviu tiež spájajú s vydávaním zahraničných vinylových bigbítových platní pod značkou Yugoton, ktoré sa šírili aj v ČSSR (avšak neoficiálne cez burzy a dovoz)[35]. Juhoslávsku hudobnú produkciu poznali najmä tí Slováci z ČSSR, ktorí navštívili SFJR v rámci dovoleniek.[36]

Ak sa zameriame na srbsko-slovenské výmeny vo výtvarnom umení (v „oboch juhosláviách“), tak je to jednak známa „kovačická insita“ (ZUZANA CHALUPOVÁ, MARTIN JONÁŠ a i.[37]) zapísaná na zozname UNESCO, ale aj moderní tvorcovia ako ZUZKA MEDVEĎOVÁ, CYRIL KUTLÍK, JÁN KONIAREK, KAROL LEHOCKÝ, PAVEL ČÁNI, PAVEL POP, MILAN SÚDI a mnohí ďalší, ktorých diela analyzuje aj teoretik, dolnozemský Slovák VLADIMÍR VALENTÍK (Valentík, Kišgéci 1997, Valentík, 2004, Valentík 2022, Valentík 2023, Valentík 2025).

V kontexte výmeny vznikla výstava Juhoslovanské umenie v Slovenskej národnej galérii, ktorú zdokumentovali v Týždni vo filme,[38] pričom výstava obsahovala diela umelcov MLADEN SRBINOVIĆ, JAKOB SAVINŠEK, MILJENKA STANIĆ a ZLATKO PRICA. Do kontextu výtvarného možno spomenúť IVANA MEŠTEROVIČA (socha Kukučína v Bratislave) a pre čisto srbský kontext s európskym presahom je to výtvarníčka NADEŽDA PETROVIĆOVÁ.

V neposlednom rade, v 60. a 70 a 80. rokoch je to architektonická moderna a neskorá moderna, monumentálne pamätníky, experimentálny či štrukturálny urbanizmus v SFRJ (označované najmä ako brutalizmus), zdokumentovaná na stránke SPOMENIK[39], ktorá je tiež zrkadlom rozvíjajúcej sa moderny v ČSSR.[40]

Pozri tiež: Pomníky Titovho diela. Juhoslávska moderna a pamiatky na Druhú svetovú vojnu a Titovu revolúciu majú vlastnú stránku SPOMENIK

Pre kulturologický kontext treba dodať, že juhoslovanské pobrežie patrilo v období socializmu medzi najobľúbenejšie destinácie občanov ČSSR, pričom práve turistické kontakty boli prvým zo živších prvkov vzájomných vzťahov. Pre Slovákov na Slovensku je Srbsko, ale aj SFRJ dodnes mimoriadne atraktívnou destináciou práve cez turistickú skúsenosť celej generácie „Husákových detí“[41] s bývalou Juhosláviou.[42]

Slováci vnímajú národy Juhoslávie nostalgickou optikou (fenomén jugonostalgia[43]) spoločenstva národov, ktoré spájali multietnické vzťahy na základe harmonizujúcej a mierotvornej dominancie slovanstva, plurality, rovnoprávnosti, tolerancie a nezávislosti (členstvo v Hnutí nezúčastnených krajín[44]). Slováci na Slovensku vo všeobecnosti dodnes vnímajú Juhosláviu pozitívne ako spoločnosť, ktorá bola pod Titovým heslom štátu, v ktorom má každý národ rovnaké práva.

Vnímaná bola ako slobodnejšia, demokratickejšia, samosprávna, otvárala tiež dvere tak k západnej kultúre či k emigrácii (Juhoslávia sa stala jediným miestom, kde sa mohli stretnúť obyvatelia VÝCHODU s obyvateľmi ZÁPADU ako určitý spojovník dvoch svetov), slobodnejšiemu prístupu k západnej hudbe a západným produktom, ako aj k povestnej juhoslovanskej pohostinnosti. [45]

Menšie znalosti sú už v oblasti napr. perzekúcií cirkví a ich predstaviteľov či politických oponentov, čo bola odvrátená strana projektu. Aj keď možno konštatovať, že tieto jugo-nostalgické postoje u Slovákov na Slovensku sú idealizujúce, aj z najnovšieho spomínaného výskumu vyplýva, že dodnes je v Srbsku medzi Slovákmi v Srbsku, ktorí túto skúsenosť majú viac prežitú, pozitívny postoj k bývalej Juhoslávii.

Taktiež je prítomná dvojitá identita, teda okrem etnicity srbskej, bosnianskej, rusínskej či slovenskej sa mnohí pripájali aj k identite juhoslovanskej ako symbolu rovnoprávnej koncepcie (už dnes neexistujúceho) štátu. K juhoslovanskej identite v Srbsku tiež napomáhajú zmiešané srbsko-slovenské manželstvá.

III. ROZPAD JUHOSLÁVIE, PROBLÉMY A VÍZIE SLOVANSTVA S OTÁZNIKMI

Po smrti Tita, ale ešte viac po roku 1989 – aj v dôsledku rôznych geopolitických súvislostí (rozpad juhoslovanskej federácie), zmeny politických režimov (inštalácia západného kapitalizmu), vojen (etnické a náboženské spory, bombardovanie Juhoslávie v roku 1999, srbsko-chorvátsky konflikt, problematické Kosovo, odtrhnutie Čiernej hory atď.) a ďalších zložitých súvislostí – sa väzby opäť pretrhli a skomplikovali.

BOMBARDOVANIE JUHOSLÁVIE iniciované NATO, zdroj: telesur

Od rozpadu ČSSR a SFRJ už možno nájsť iba roztrieštené texty analyzujúce už iba vzťahy slovensko-srbské, slovensko-macedónske, slovensko-slovinské, slovensko-chorvátske, česko-srbské atď., pričom tieto vedomosti sú ako roztrieštené sklo.[46] [47] Dragan Stanić píše, že v časoch po páde Berlínskeho múru sa SR riešiac svoje problémy s ČR pustila do európskej integrácie, kým Srbsko blúdilo, a v naprogramovanom rozpade sa snažilo ochrániť Juhosláviu aj časť srbského národa, ktorý žil v rôznych častiach Juhoslávie (Stanić 2024, st. 53).

Tento proces transformácie reflektuje aj kanadsko-juhoslovanský režisér Boris Malagurski vo filme The Weight of Chains, ktorý tvrdí, že rozpad Juhoslávie bol plánovaný západom[48], no súčasne si treba priznať, že súvisí aj so slovanskou hašterivosťou (ktorú stačí iba mierne podporiť napr. cez rôzne nacionálne kampane, na to, aby znova rozhorela), a ktorú trefne opísal Ján Kollár:

„Chráňme sa pred tupým, neznášanlivým a nenávistným vlastenectvom, pretože je často iba zámienkou k najčernejším skutkom, okrem krajana pozná len nepriateľa, slúži často ako zdanlivé ospravedlnenie urazených ľudských práv a zneužitia násilia proti slabším susedom alebo krajanom patriacim k inému národu…“
Kollár 1954

Kritizoval tým každého, kto je nekriticky a prehnane „pyšný na svoju národnosť a na svoj národ“ a bráni tým zjednocovaniu. Kollár presadzujúci zjednotenie Slovanov, všíma si Timura (Timura, 2018, str. 224, 225), vyčítal Slovanom hádavosť. Podobne to vnímal aj Samuel Jurkovič, ktorý prehlásil, že najväčšou prekážkou je naša „sebeckosť a vzájomné ohováranie“, z čoho si len sami sebe škodu robíme (Perný 2023a, str. 19). Kollár a Šafárik, uvedomujúci si slabosti Slovanov („lakomosť“, „chamtivosť“, „hašterivosť“) a roztrieštenosť Slovanov, mali preto v období monarchie iba minimalistické ciele – kultúrnu, literárnu, knižnú a vedeckú výmenu.

Herderovým proroctvom o humanistickej misii Slovanom inšpirovaní predstavitelia generácie VŠESLÁVIE boli presvedčení, že slovanské národy sú predurčené k ľudskosti, človečenskosti, k poznávaniu dobra, pravdy a krásy, že zmyslom ich existencie nie je nacionálna uzavretosť, nevraživosť, vojny, ale mier, spolupráca a ľudskosť, harmonizovanie skutočnosti. Tento utopický ideál je v nestabilnom 21. storočí o to viac aktuálny. Aj Kuzmány píše, že ľudskosť musí zostať najvyšším pravidlom všetkého usporiadania týkajúceho sa činnosti človeka ako i v spoločenskom živote, lebo ľudskosť je určenie človeka (Timura 2018, str. 271).

Na Kollárove idey spolupráce národov nadviazal DOSTOJEVSKIJ, ktorý v časopise Graždanin prehlásil, že potreba slúžiť ľudstvu a bratská láska k ostatným národom dokonca aj na úkor vlastných záujmov je úlohou Rusov, a podobnú modifikáciu nachádzame u VLADIMÍRA MINÁČA, ktorý sa na Dostojevského odvoláva, že poslaním Slovákov je

„…stať sa skutočným Slovákom, úplným Slovákom, značí stať sa bratom všetkých ľudí…“
Mináč 1993

Podobne ĽUDOVÍT ŠTÚR zdôrazňuje, že „o ľudstvo ide koniec koncov, ktorého údmi sme my spolu so všetkými ostatnými národmi sveta“ (Štúr, 1987, str. 20). V tomto duchu uvádza svoju knihu aj Nebojša Kuzmanovíc.

Sebapoznanie vlastnej kultúry je nemožné bez poznania iného, pretože „učenie sa od iných a iných pomáha nám aby sme sa lepšie poznali a aby sme sa zviditeľnili v iných, lebo sami o sebe nemôžeme jestvovať. Jedine prostredníctvom rozličnosti, a v žiadnom prípade nie prostredníctvom uniformnosti a jednotvárnosti, sa vyvíja svojbytnosť a udržiava sa vitalita jednej kultúry…“ (Kuzmanović, 2023, str. 5)

Historickým faktom je, že slovanský fenomén tvoril významnú zložku v štátotvorných zložkách troch na slovanstve a antifašizme postavených štátoch: ZSSR, SFRJ a ČSR, a to s prestávkou vojny po celé desaťročia.[49] Kollárom, Šafárikom, Hollým a Štúrom kreované idey sa tak čiastočne a na určitý čas realizovali v praxi, aj keď v rôznorodých limitoch a režimoch od monarchie, kapitalizmu až po socializmus.

VLADIMÍR CLEMENTIS jasnozrivo napísal, že:

„…Kollárovo zdôrazňovanie, že vzájomnosť „nezáleží v politickém všech Slávov sjednoceniu“, teda vo vytvorení jednotného slovanského štátu a jeho sústredenie vzájomnosti na pole literárne a kultúrne vyplývalo z realistického odhadnutia vtedajších možností a situácie slovanských národov. Kollár bol príliš veľkých duchom, aby si neuvedomoval politické korene a politický dosah i ním hlásanej literárnej vzájomnosti. Ohlas, aký vyvolala jeho Slávy dcéra a štúdia o Vzájomnosti najmä medzi Čechmi, Juhoslovanmi a Ukrajincami, nemohol nechávať nikoho v tejto veci na pochybách…“
Clementis, 1946, s. 9

Aj ŠAFÁRIK na Slovanskom zjazde niečo naznačil: „Nože, keď sa iné národy o nás radia a rozhodujú o našej budúcnosti, poraďme sa aj my sami o sebe a o svojej budúcnosti…“ (Šafárik, 1848).

Slovania teda už raz historicky dokázali, že sú schopní spolu-pracovať[50], tvoriť reálne štruktúry, moderné federatívne spoločenstvá generujúce kultúrne artefakty, hospodárske vzťahy, internacionálne spolupráce, povstať proti diktatúram, fašizmu a imperializmu, no zároveň historická skúsenosť s ich rozdelením, teda najmä práve Juhoslávie, ukazuje aj na vnútorné spory a krehkosť týchto spoluprác, ktorá súvisí aj s hašterivosťou a nacionálnym egoizmom, čo dejatelia 19. storočia kritizovali. Slovanské národy sa musia ponaučiť, ak nechcú byť asimilované, ovládané, zotročené, kolonizované alebo pohltené do vnútorných sporov.

Slovenský štvornásobný premiér SR ROBERT FICO počas Dňa srbskej štátnosti 18. 2. 2026 v Bratislave v prítomnosti srbských osobností vyhlásil, že „…myšlienky slovanstva budú čím ďalej silnejšie a budú zohrávať v Európe čoraz silnejšiu úlohu“.[51] Tieto slová nie sú iba formálne, nakoľko štvornásobný premiér SR sa osobne zúčastnil odhalení búst osobností Clementisa (2007, 2023) a Mináča (2022). Uznáva tiež Dubčeka (2016) a Husáka (2024), osobnosti, ktoré sa (obaja) stretli s J. B. Titom (1965, 1973), a ktoré ideu slovanskej spolupráce transformovali v praxi do moderného a antifašistického kontextu 20. storočia (aj keď v limitoch a často aj dogmatizme dobovej ideológie, ktorú tieto osobnosti niekedy presahovala, inokedy ju na základe osobnostných charakteristík prekonali).

Ak chce idea slovanskej spolupráce a slovanstva prežiť, potrebuje novú aktualizáciu pre kontexty 21. storočia súčasného transformujúceho sa sveta, reagovať na protirečenia post-moderny, ako aj post-covidovej doby, opätovne sa zamerať na ideu sociálnej spravodlivosti, kultúrnej a hospodárskej spolupráce, humanizmu, mieru, moderného vlastenectva a ochrany kultúrneho dedičstva (tradície aj moderny). Kultúrne spolupráce môžu byť začiatkom renesancie tejto idey či už v rámcoch alebo mimo rámcov EÚ.

IV. SÚČASNÝ STAV A VÍZIA BUDÚCNOSTI

V súčasnosti existujú slovanské štáty, ktoré síce tvoria autonómne republiky v rámci alebo mimo EÚ, no postupne sa vytvárajú predpoklady na prehĺbenie kultúrnych a hospodárskych spoluprác v nových geopolitických podmienkach 21. storočia. Na začiatku týchto spoluprác však vždy musí byť kultúra, veda, literatúra a umenie.

V roku 2014 vznikla medzinárodná konferencia Slováci a Srbi, z ktorej vznikol zborník, avšak aj tu nachádzame najmä kontext Srbi a dolnozemskí Slováci, teda bez kontextu Slovákov na Slovensku (Kol. aut, 2014). Na VI. kongrese matíc a inštitúcií slovanských národov MARTIN PREBUDILA podrobne informoval o genéze literárnych spoluprác od roku 2011, kedy sa na pôde Spolku slovenských spisovateľov dohodla spolupráca medzi Slovákmi v Srbsku a Slovákmi na Slovensku, čo pokračovalo návštevou RADOMIRA ANDRIĆA a Združenia spisovateľov Srbska v roku 2013, kedy vznikla zmluva o spolupráci, obsahujúca účasť spisovateľov srbských a slovenských na festivaloch literatúry, bilingválne vydávanie kníh, publikovanie v periodikách na oboch stranách a vzájomné podporovanie oboch národných literatúr vo svete.[52] Prebudila vo svojom príspevku podrobne opísal realizovanie týchto spoluprác na konkrétnych aktivitách v rokoch 2014, 2015, 2016, 2017 s presahom do súčasnosti.

V rokoch 2013 a 2019 vydal slovenský kulturológ DALIMÍR HAJKO dve knihy analyzujúce tak dolnozemskú poéziu, ako poéziu srbských autorov (Hajko 2013, Hajko 2019).

POZRI TIEŽ SÚVISIACE ČLÁNKY NA DAV DVA:

Delegácia Matice slovenskej pri soche maršála Tita v Belehrade

***

V roku 2014 vyšla bilingválna antológia slovenskej a srbskej poézie Nežnosť slovanská (Stanić 2024) s úvodným komentárom predsedu Matice srbskej Dragana Stanića.[54] Ide o autorov narodených po roku 1945, autorov, ktorí majú skúsenosť tak so socializmom, budovaním kapitalizmu, ale aj otvoreným vojenským imperializmom v roku 1999. Stanić zdôrazňuje, že existuje most medzi 19. a 21. storočím v globálnom a slovanskom svete, a to v „ošklivení tváre Slovanov“.

Je pozoruhodné, a nie je to náhodné, že aj dnes existujú štúdie a knihy, ktoré dokonca na úrovni oficiálnych vedeckých inštitúcií šíria anti-slovanský sentiment s cieľom zastrašovať či ostrakizovať slovanské kultúrne spolupráce ako „proruskú agendu“, čo je účelové a propagandistické zamieňanie všeslovanskej reciprocity za panrusizmus.[56] To potvrdzuje slová Stanića, že od 19. storočia sa v kontexte streotypizácie slovanstva[57] veľa nezmenilo.

Stanić tvrdí (Stanić 2024), že Slováci a Srbi si po stáročia dobre rozumejú, a boli odkázaní jeden na druhého, lebo ich osud bol veľmi podobný, a tak ako kedysi v Habsburskej monarchii, aj v súčasnej Európe existujú tlaky o asimilovanie Slovanov alebo spochybnenie slovanskej identity, preto dodáva, že aj v 21. storočí si Srbi a Slováci musia pomáhať, už len z dôvodu rizík asimilácie. Na počiatku spoluprác národných kolektívov musí byť tvorivá kultúra, veda a umenie.[58]

Úlohou tejto proto-štúdie je prispieť k poznaniu aspoň základných prienikov medzi oboma kultúrami v rôznych režimoch, štátoch a historických situáciách, a ak sa to čiastočne podarí, vynaložený čas pre písanie textu mal zmysel. Čitateľa však upozorňujem, že text sa bude rozširovať, a preložená časť je iba úvodom k ďalšiemu bádaniu.

PhDr. Lukáš Perný, PhD.
autor je kulturológ a filozof

Referencie/References

Andrić, I. (1948). Most přes Drinu. Nakladatelské družstvo Máje [In Czech]

Babiak, J. (2023a). FRAGMENTY Z DEJÍN MATICE SLOVENSKEJ V JUHOSLÁVII – I. (1861 – 1929). Nový Sad : Archív Vojvodiny [In Slovak]

Babiak, J. (2023b). FRAGMENTY Z DEJÍN MATICE SLOVENSKEJ V JUHOSLÁVII – II. Zástoj, založenie a pôsobenie Matice slovenskej v Juhoslávii po druhú svetovú vojnu : (1929-1941). Nový Sad : Archív Vojvodiny [In Slovak]

Babiak, J. (2023c). FRAGMENTY Z DEJÍN MATICE SLOVENSKEJ V JUHOSLÁVII – III. Matica slovenská v prvých rokoch Federatívnej ľudovej republiky Juhoslávii : (1945-1948). Nový Sad : Archív Vojvodiny [In Slovak]

Bednárik R. (1966). Slováci v Juhoslávii. Bratislava: SAV [In Slovak]

Barešová, M. (2019) Křehké socialistické přátelství: Československo-jugoslávské kontakty v kinematografii. Brno Masarykova univerzita [In Czech]

Bóka, T: (2017). Demokracia na pracoviskách – juhoslovanský samosprávny model. In: DAV DVA

Botik, J. (2014). Vznik československej republiky a politika krajanstva v období 1918 – 1938. Nadlak: Vydavateľstvo Ivana Krasku [In Slovak]

Clementis, V. (1946). Slovanstvo kedysi a teraz. Orbis [In Slovak]

Čutková, M. (1968). Několik poznámek o boji juhoslávského lidu proti Minichovu v roku 1938.In: Československo a Juhoslávia. Z dejín československo-juhoslovanských vzťahov. Bratislava: SAV [In Czech]

Deák, L. (1968). Juhoslávia a Malá dohoda (1935 – 1936). In: Hrozienčik, J. Československo a Juhoslávia. Z dejín československo-juhoslovanských vzťahov. Bratislava: SAV [In Slovak]

Добшински, P. (2024). Златна књига словачких бајки превела Зденка Валент Белић, Нови Сад: Архив Војводине [In Serbian]

Eliáš, M. (2010). Z dejín matíc slovanských národov. Martin : Matica slovenská [In Slovak]

Hrozienčik, J. (1968). Československo a Juhoslávia. Z dejín československo-juhoslovanských vzťahov. Bratislava: SAV [In Slovak]

Hajko, D. (2019). Noc hľadania, dni radosti, (Nad dolnozemskou literatúrou). Bačsky Petrovec:Slovenské vydavateľské centrum [In Slovak]

Hajko, D. (2013). Dozrievanie do skutočnosti a dozrievanie do sna. O súčasnej slovenskej vojvodinskej poézii. Bačsky Petrovec: Slovenské vydavateľské centrum [In Slovak]

Харпањ, М. (2022) Словачка књижевност у српским часописима XIX. века. Нови Сад: Матица српска, Нови Сад, Архив Војводине и Матица српска, Нови Сад [In Serbian]

Jakab, F. (2025). Politické vzťahy medzi Československom a Juhosláviou… ACTA HISTORICA NEOSOLIENSIA, 28 (1) [In Slovak]

Jaroš, P. (2014). Tisícročná včela. Agentúra Signum [In Slovak]

Klimko, J. (1980). Vývoj územia Slovenska a utváranie jeho hraníc. Bratislava: Obzor [In Slovak]

Krajčovič, M. (1989). Pavol Jozef Šafárik a Juhoslovania. In: Sedlák, I. (ed.). Pavol Jozef Šafárik a slovenské národné obrodenie. Martin: Matica slovenská [In Slovak]

Kol. aut. (1995). Dějiny srbské kultury. Praha: Univerzita Karlova [In Czech]
Kol. aut.(2014). MEDZINÁRODNÁ konferencia „Slováci a Srbi – história a súčasnosť“. Nový Sad : Národnostná rada slovenskej národnej menšiny. [In Slovak]

Koňariková, K. (ed.) (2024). Bojovali za našu slobodu matičiari, kultúrnici a umelci v protifašistickom odboji na Slovensku a v zahraničí. Martin: Matica slovenská [In Slovak]

Koňariková, K. (ed.) (2025). Dlhé hľadanie domova. Pri príležitosti 100. výročia narodenia PhDr. Jána Siráckeho, CSc.. Zborník príspevkov z medzinárodného odborného seminára. Martin: Matica slovenská [In Slovak]

Kulík, B. (2023). Igor Branislav Štefánik, 150 rokov. Nový Sad: Slovenský ev. a. v. cirkevný zbor Nový Sad

Horňák, M. (2016). Život a dielo Janka Šafárika. Slovenská archeológia, LXIV (2), Available at https://archeol.sav.sk/files/05_spomienka.pdf [In Slovak]

Kollár, Ján. (1954). O literárnej vzájomnosti…(§ 9). Bratislava: Vydavateľstvo SAV, Available at https://zlatyfond.sme.sk/dielo/307/Kollar_O-literarnej-vzajomnosti/1 [In Slovak]

Kovijanić, R. (1939). Štúrovi srbskí žiaci. Náš život. IV (2), 1939 [In Slovak]

Кузмановић, Н. (2018). FILOZOFICKÉ OMRVINKY. Bratislava: Spolok slovenských spisovateľov a Spolok Srbov na Slovensku

Кузмановић, Н. (2023a) Романтизам у српско–словачким књижевним односима. Словачки издавачки центар, Архив Војводине [In Serbian]

Kuzmanović, N. (2023b). Romantizmus v srbsko-slovenských literárnych stykoch. Druhé vydanie. Nový Sad/Báčsky Petrovec: Archív Vojvodiny, Slovenské vydavateľské centrum

Kuzmanović, N. (2024). Srbskí romantici a Slováci. In: GLišin, V. Obšust, K., Kmeť, M. Srbsko-slovenské kultúrne styky a národné identity. Tematický zborník prác. Belehrad/Nový Sad/Banská Bystrica: Inštitút politických štúdií, Archív Vojvodiny a Katedra histórie FF UMB [In Slovak]

Кузмановић, Н. (2025a). Ка словенском истолику / Небојша Кузмановић. Нови Сад: Народно дело: Архив Војводине ; Бачка Паланка: ГРУК [In Serbian]
Кузмановић, Н. (2025b). Српско-словачке књижевне везе Риста Ковијанића. Нови Сад: Народно дело: Архив Војводине ; Бачка Паланка: ГРУК [In Serbian]
Кузмановић, Н. (2025c). Романтизам у српско-словачким културним везама. Нови Сад: Народно дело: Архив Војводине ; Бачка Паланка: ГРУК [In Serbian]

Kuzmanović, N. (2025d). Kierkegaardove sféry existencie. Bratislava: VSSS [In Slovak]

Kuzmanović, N. (2025e). FILOZOFICKÉ OMRVINKY. Bratislava: Spolok slovenských spisovateľov a Spolok Srbov na Slovensku [In Slovak]

Kuzmanović, N. (2025f). O SLOVANSKEJ ROVNAKOSTI. Martin, Nový Sad: Matica slovenská, Archív Vojvodiny [In Slovak]

Kolářová, L. (2014). Kapitoly z dějin Československo-jihoslovanské ligy. Brno : Masarykova univerzita

Mináč, V. (1993) Odkiaľ a kam Slováci. Remedium [In Slovak]

Melichárek, M. (2013) Matica srbská a Matica slovenská (k podobnostiam a paralelám historického kontextu vzniku). In: Matica slovenská v národných dejinách. Martin: Matica slovenská [In Slovak]

Mrlian, R. (1945). Slováci v slovanskom svete. Všeslovanský deň na Devíne. Bratislava: Všeslovanské sdruženie v Bratislave [In Slovak]

Ormis, J. (1935). Kultúrne snahy Slovákov v Juhoslávii. Petrovec : Kníhtlačiareň úč. Spol. [In Slovak]

Obšust, K., Kuzmanović, N. (2023). Kolektívne identity Slovákov v Srbsku. Nový Sad : Archív Vojvodiny [In Slovak]

Obšust, K.; Kmeť, M. (2024). Srbsko-slovenské kultúrne styky a národné identity. Tematický zborník prác. Belehrad/Nový Sad/Banská Bystrica : Inštitút politických štúdií, Archív Vojvodiny a Katedra histórie FF UMB [In Slovak]

Perný, L. (2012). Biblia Francúzskej revolúcie a priamej demokracie. In: NOVÉ SLOVO, Available at https://noveslovo.eu/archiv/biblia-francuzskej-revolucie-a-priamej-demokracie/ [In Slovak]

Perný, L. (2021). DAV (The Crowd) – Slovak left-wing avant-garde group of interwar period Academia Letters, Available at https://www.researchgate.net/publication/349795135_DAV_The_Crowd_-_Slovak_left-wing_avant-garde_group_of_interwar_period [In English]

Perný, L. (2022). Introduction to the Aesthetic Aspects of the Slovak Left-Wing Revue DAV. GNOSI: An Interdisciplinary Journal of Human Theory and Praxis, V (2), Available at https://www.gnosijournal.com/index.php/gnosi/article/view/198 [In English]

Perný, L. (2023a). SAMUEL JURKOVIČ: 150 ROKOV ŽIVOTA VEČNÉHO. Zakladateľ družstevníctva, prvého slovenského divadla a ľudovýchovy. Martin: Matica slovenská [In Slovak]

Perný, L., Gešper, M. (2023b). CLEMENTIS & MINÁČ: VLASTENCI ALEBO „BURŽOÁZNI NACIONALISTI“? Martin: Matica slovenská [In Slovak]

Perný, L. (2023c). Žijeme v dobe prechodu? In Filosofický časopis, (71 (3) [In Slovak]

Perný, L., Horváth, I. (2025). NOVOMESKÝ & HORVÁTH: VELIKÁNI LITERATÚRY A POLITIKY, ZO SENICE DO SVETA. Martin : Matica slovenská [In Slovak]

Pelikán, J.; Havlíková, Ľ. (2023). Dějiny Srbska. Nakladatelství Lidové noviny [In Czech]

Prebudila, M. (2015). 140 rokov narodenia Vladimíra Hurbana Vladimírova. Stará Pazova: Slovenský evanjelický a. v. cirkevný zbor Stará Pazova, Slovenský kultúrno-umelecký spolok hrdinu J. Čmelíka [In Slovak]

Schwarz, J. (2023). Jozef Podhradsky. In: Matica.sk Avaiable at

https://matica.sk/jozef-podhradsky/ [In Slovak]
Schwarz, J. (2025) Ján Herkeľ, Krstný otec panslavizmu. In: Matica.sk Available at
https://matica.sk/jan-herkel/ [In Slovak]

Sirácky, J. (1968). Miesto a význam juhoslovanských Slovákov v dejinách československo-juhoslovanských vzťahov. In: Hrozienčik, J. Československo a Juhoslávia. Z dejín československo-juhoslovanských vzťahov. Bratislava: SAV [In Slovak]

Sirácky, J. (1985). Dlhé hľadanie domova. Martin : Matica slovenská [In Slovak]

Sivičeková J. (2014). Kto bol Andrej Sirácky? In: Noveslovo, 2014 [In Slovak]

Skrak, L. (2023a). MEMORIABILITY I. Bratislava: Klub výtvarných umelcov a teoretikov [In Slovak]
Skrak, L. (2023b). Pasportizácia pomníkov, pamätníkov a pamätných tabúľ SNP a oslobodenia Slovenska. Bratislava: Klub výtvarných umelcov a teoretikov [In Slovak]

Skrak, L. (2024). MEMORIABILITY II. Bratislava: Klub výtvarných umelcov a teoretikov [In Slovak]
Skrak, L. (2025). MEMORIABILITY III. Bratislava: Klub výtvarných umelcov a teoretikov [In Slovak]

Sláviková, D. (2021) Imaginace Juraje Jakubiska a Emira Kusturicy. Zlín: Univerzita Tomáša Baťu [In Czech]

Stanić, D. (2024). NEŽNOSŤ SLOVANSKÁ. Antológia srbskej a slovenskej poézie. Nový Sad, Bratislava: Matica srpska, Slovenské literárne centrum. [In Slovak]

Sotirović, V. B. (2010) The Memorandum (1804) by the Karlovci Metropolitan Stevan Stratimirović. Serbian Studies: Journal of the North American Society for Serbian Studies Slavica Publishers. 24 (1-2) Available at https://muse.jhu.edu/pub/28/article/494095/pdf [In English]

Šafárik, P. J. (1848). Reč na Slovanskom sjazde roku 1848. In: Zlatý fond SME, Available at https://zlatyfond.sme.sk/dielo/1483/Safarik_Rec-na-Slovanskom-sjazde-roku-1848/1 [In Slovak]

Šík, O. (1965). K problematice socialistických zbožních vztahů. Praha: ČSAV [In Czech]

Štúr, Ľ. (1956). Posudky a recenzie (Obrenovići). In: Slovania, bratia! Dielo v piatich zväzkoch. Zväzok II. Bratislava: SVKL, Available at https://zlatyfond.sme.sk/dielo/1280/Stur_Posudky-a-recenzie/1 [In Slovak]

Štúr, L. (1987). O poézii slovanskej. Martin: Matica slovenská [In Slovak]

Timura, V. (2018) GENERÁCIA VŠESLÁVIE. Nitrava [In Slovak]

Viršinská, M. (2015). Memorandum národa slovenského. Martin: Matica slovenská [In Slovak]

Valentík, V., Kišgéci, J. (1997). Zuzka Medveďová. Báčsky Petrovec: Kultúra [In Slovak]

Valentík, V., Čáni, L. (2004): Karol Miloslav Lehotský. Báčsky Petrovec: Kultúra, Bratislava: Dom zahraničných Slovákov [In Slovak]

Valentík, V. (2022). SÚDI. Nový Sad : Ústav pre kultúru vojvodinských Slovákov [In Slovak]

Valentík, V. (2025). ČÁNI. Nový Sad : Ústav pre kultúru vojvodinských Slovákov [In Slovak]

Валент-Белић, З. (2022) Слика Срба у словачкој књижевности. Нови Сад: Архив Војводине и Матица српска, Нови Сад [In Serbian]

POZNÁMKY

____________________________________________________________

[1] K téme vznikla v Martine medzinárodná konferencia venovaná Kollárovi a Šafárikovi (zborník v príprave).

[2] Profesor DRAGAN STANIĆ študoval v Sirigu, neskôr literatúru na Filozofickej fakulte v Novom Sade, pričom v 60. rokoch sa venoval neoavantgarde a srbskej poézii, diplomovú prácu venoval sémantickej analýze Jovana Dučića. Medzinárodný význam osobnosti dalo pôsobenie lektora srbského jazyka na Univerzite v Michigane, pracoval však aj ako dramaturg Rádia Nový Sad, asistent na Filozofickej fakulte v Niši, v Novom Sade, kde vyučuje dodnes. Stal sa tajomníkom, neskôr predsedom Matice srbskej, ako aj šéfredaktorom Srbského letopisu. Okrem toho je členom Združenia spisovateľov Vojvodiny, Združenia spisovateľov Nového sadu, Spolku slovenských spisovateľov. Je nositeľom niekoľkých ocenení v kultúrnej oblasti a hovorí viacerými jazykmi. V rámci svoje vedeckej práce na poli literárnej vedy sa venoval 19. a 20. storočiu (Njegoš, Bećkovič, Radulović, Todorović, Tucić, Despotov, Petrović, Šalgo, Nestasijević, Drainc, Ristić, de Buli, Iljić, Vuk, MIlovanov, Selimović, Pavlović, Tišma, Mihailović, Danojlić, Pavić, Kapor, nogo, Maksimović, Novaković, Sadoje). Predmet štúdia zameriava na archetypálne prúdy a pevné tematické vertikály, ktoré menia síce svoje formy v nových historických okolnostiach, ale zachovávajú si svoju základnú funkciu, ktorá je kľúčom k pochopeniu srbskej literatúry a kultúry.

[3] „Najnovšie dejiny národa srbského sú podobným spôsobom zvité okolo mužov značných dvoch, Čierneho Ďorďa (Karađorđe Petrović pozn. aut.) a Miloša Obrenovića, z ktorých tamten započal dielo oslobodenia národa svojho z ohavného tureckého štvorstoletého jarma a tento ho vyviedol a dokonal. Pre nás Slovákov je dej oslobodenia Srbska veľmi pamätný a všetkej našej pozornosti a úvahy hodný, a to síce jednak zato, že vidieť z neho, čo môže ráznosť mysle, odhodlanosť a vytrvalosť….“ (Štúr 1956)

[4] Porovnaj heslá: Мајска скупштина (May Assembly) a Žiadosti slovenského národa

[5] Napr. analógie pri vzniku vlajky s trikolórou v roku 1848, hymny Zdravljica vznikla v rovnakom čase ako Matuškova Nad Tatrou sa blýska, kodifikácia jazyka rovnako na stredoslovenskom základe, vznik Matice s rozdielom jedného roka (1863, 1864). (Matica slovenská a projekt paralelných slovensko-slovinských dejín, Matica.sk)

[6] Matica slovenská v Martine mu odhalila v roku 2025 bustu. „Hneď po založení Matice mala 350 riadnych členov. Prvým predsedom bol Dr. Ján Bulík a podpredsedom Samuel Štarke, jeden z nositeľov myšlienky založenia Gymnázia v Petrovci, biskup ev. cirkvi… následne predseda MS v Juhoslovanskom kráľovstve…“ (Obšust, Kuzmanović, 2023, str. 89)

[7] JÁN SIRÁCKY, ŠTEFAN HOMOLA, BRANISLAV ABAFI, MILOŠ KRNO, JÁN KVAČALA, JÁN PÁLIK, JÁN BRANISLAV MIČÁTEK, akademik JÁN KMEŤ, štúrovec JOZEF PODHRADSKÝ a ďalší. Juhosláviu navštívil aj ALEXANDER MATUŠKA, narodil sa tu a pôsobil davista ANDREJ SIRÁCKY z Petrovca čo básnik a lekár ANDREJ FERKO z Kysáča.

[8] Sv. Sáva je uctievanou a hlavnou politickou a náboženskou osobnosťou Srbov ako prvý srbský arcibiskup, ktorý vyjednal samostatnosť pravoslávnej cirkvi.

[9] Dr. NEBOJŠA KUZMANOVIĆ je podkutý poctivým štúdiom na Filozofickej fakulte v Novom Sade, kde sa venoval srbskej a komparatívnej literatúre (napísal vzácnu a pre poznanie kultúr potrebnú doktorandskú prácu o Srbsko-slovenských literárnych vzťahoch v ére romantizmu, pričom téme sa dlhoročne systematicky venuje). Po štúdiách pracoval ako šéfredaktor a redaktor niekoľkých periodík, vydavateľstiev, kde publikoval svoje eseje, recenzie a štúdie, pričom je známy tak srbskému, ako aj slovenskému čitateľovi. Kariérne sa zapojil aj do aktívnej kultúrnej politiky (funkcie v obci Bačka Paľanka, pokrajinský tajomník pre kultúru a i.). Vydal desiatky kníh zameraných na filozofiu, kulturológiu a medzikultúrne vzťahy, etnológiu a literárne dejiny. Je nositeľom vyše pätnástich ocenení Posledné mu dala práve Matica slovenská v roku 2025 (súčasne ju odovzdali aj prekladateľovi tohto diela Martinovi Prebudilovi), a to za rozvoj slovensko-srbský kultúrnych vzťahov symbolicky na konferencii venovanej osobnostiam, ktoré spájajú Slovákov a Srbov – Jánovi Kollárovi a Pavlovi Jozefovi Šafárikovi.

[10] Martin Prebudila sa taktiež mimoriadne zaslúžil o rozvíjanie súčasných najmä literárnych vzťahov medzi Slovenskom a Srbskom, čo bola napokon aj jeho téma na VI. kongrese matíc a inštitúcií slovanských národov. Martin Prebudila je autorom celého radu prekladov medzi srbskou a slovenskou kultúrou. Po boku Miroslava Demáka sa v spolupráci s Maticou srbskou a Slovenským literárnym centrom podieľal na vydaní bilingválnej antológie srbskej a slovenskej poézie po roku 1945 s názvom NEŽNOSŤ SLOVANSKÁ.

[11] Autor texty písal v čase postgraduálneho štúdia na FF v Novom Sade. Letopočet 1999 pripomína tragické súvislosti, ktoré zasiahli srbský, slovenský, juhoslovanský ľud počas bombardovania zo strany USA. Nemožno sa čudovať, že autor s hĺbavým uvažovaním o svete siahol po existencializme, čo sa rozvinulo aj v jeho filozofických knihách (Kuzmanović 2025e, Kuzmanovic 2018).

[12] (Jovan Jovanović Zmaj (1833 – 1904), Epocha)

[13] (Jozef Podhradský, Matica.sk)

[14] Kuzmanović zdôrazňuje zamlčiavaný fakt, že od konca 17. storočia do prvej polovice 20. storočia sa v Bratislave, Košiciach, Kežmarku, Modre a iných slovenských miestach vzdelávalo viac ako 2 500 srbských kultúrnych pracovníkov a tvorcov: spisovateľov, filozofov, pedagógov a vedcov. A taktiež fakt, že Šafárik, Kollár a Štúr ovplyvnili srbskú kultúru a juhoslovanskú ideu. Konštatuje, že Srbi mali zo všetkých národov najlepšie vzťahy práve so Slovákmi. Uvádza tiež spojitosť cez Tomášikovú hymnickú pieseň Hej, Slovania, ktorú spomína Kovijanić, v tej súvislosti, že len málo juhoslovanských občanov poznalo slovenský pôvod juhoslovanskej hymny.

Snáď VI. kongres matíc a inštitúcií slovanských národov spojený s vedeckou konferenciou o druhej vlne národného obrodenia, ako aj výskum srbsko-slovenských vzťahov realizovaný v lete 2025 túto situáciu aspoň čiastočne napravil. Naopak, Slováci zase v 19. storočí poznali pieseň romantického básnika Juraja Zvestoňa Bullu, ktorý spája bratislavskú porážku (z roku 907 n. l., keď bol zabitý veľkomoravský vládca Mojmír II. s kosovskou porážkou: „Bratislava, Bratislava, Tam zapadla Slávov sláva, … Hej, Kosovo, krásne pole, Ty s‘‚ zavdalo Srbom bôle. Nad tebou vial barjak cár Lazara, Žije o ňom povesť stará..“

[15] (porovnaj: Sirácky, 1968, str. 181-191, pozn. dodnes však funguje 80-ročný Spolok Slovákov z Juhoslávie, ktorý vedie Samuel Jovankovič a vydáva ročenku)

[16] (porovnaj: Perný, 2023; História Bačskeho Petrovca, Backipetrovac.sr)

[17] K tejto téme však vyjde samostatná štúdia: KULÍK, Branislav, PERNÝ, Lukáš: VÝSKUM MEDZI SLOVÁKMI A SRBMI

[18] (K histórii vzťahov medzi Československom a Juhosláviou, Hlas ľudu)

[19] Obchodná výmena bola rozsiahla (napr. spoločnosť Jugočeška), vyvážali sa zbrane, pôsobili aj závody Škoda a brnenská Zbrojovka; Juhoslávii zase dodávala pre ČSR obilie, tabak, rudy. Dochádzalo tiež k výmene v oblasti technickej inteligencie (napr. architekt JIŘÍ STIBRAL navrhol kúpeľné objekty v chorvátskom Kuparim z opačnej stran JOŽE PLEČNIK prispel k pretvoreniu Pražského hradu). Pre československý kontext populárnej Vegety. Vzniká tiež film o Štefánikovi, ktorého hrá juhoslovanský herec ZVONOMIR ROGOZ. Miletićova ulica v Bratislave, pomenovaná po slávnom srbskom dejateľovi je tiež symbolom kultúrneho premostenia medzi ČSR a Juhosláviou. Na budove bratislavskej Matice slovenskej je umiestnená na počesť Miletića aj pamätná tabuľa. Pre zaujímavosť treba dodať, že MASARYK bol tiež stúpencom Kollára. (Československo-jugoslávské vztahy, Wikipedie). Tematike vzťahov ČSR a Juhoslávie sa venujú v odbore balkanistika na Masarykovej univerzite v Brne.

[20] Masové slávnosti na hrade Devín, symbole štúrovcov, sa realizovali v pro-slovanskom duchu, čo dokumentuje raritná kniha. Davista MICHAL CHORVÁTH tu v úvode píše: „Nečudo teda, že priebehom tejto vojny mocne ožila myšlienka slovanskej vzájomnosti. Postarali sa o to Nemci, ktorí dobre vybadali, že v súčasnom svete práve Slovania nesú dopredu ideu sociálneho pokroku a hlboko prežívajú otázky svojej politickej slobody… Myšlienka slovanskej vzájomnosti nie je nič nového a vo svojej ušľachtilej Kollárovskej podobe, v ktorej ju vyznávali utláčané slovanské národy, neohrozovania nikoho. Jej víťazstvo v tejto druhej svetovej vojne je víťazstvom humanizmu a práva aj slovanských národov na svoju samostatnosť vedľa ostatných slobodných národov sveta.“ Chorváth dodáva, že práve slovenský národ má tradíciu v Kollárovi, Šafárikovi, Hollom, Štúrovi. Založenie Všeslovanského združenia vníma a Všeslovanský deň na Devíne vníma ako veľkolepú manifestáciu slobody. Budúci prezident ČSR a medzitým politický väzeň GUSTÁV HUSÁK píše o spojení slovanských národov v myšlienkach Hollého, Kollára, Šafárika, Vajanského v kontexte, „keď povieš Slovan, nech ozve sa človek“. LACO NOVOMESKÝ tu spomína Cyrila a Metoda, ich prenasledovanie, spomína taktiež Kollára; dodáva, tiež kontext rovnoprávneho príslušenstva slovanských národov vo všeslovanskom svete. Básnik a politik L. Novomeský bol súčasne predsedom Všeslovanského združenia v Bratislave. Listami Šafárika z Nového Sadu, a listy Kollára z Pešti, listy Štúra z Modry, ktoré sa našli u Sreznevského začína sa prejav davistu a budúceho popraveného politického väzňa VLADIMÍRA CLEMENTISA, ktorý nezabúda ani na Palárika, Radlinského, Hollého či sv. Cyrila a Metoda. Táto raritná publikácia je svedectvom, a súčasne dokladom o iniciatíve slovenskej inteligencie ísť po vojne slovanskou cestou. Cit podľa Mrlian, 1945.

[21] V publikácii Bojovali za našu slobodu (Koňariková 2024) sa nachádzajú kapitoly spracované autormi, ktoré mapujú osudy odbojových matičiarov a partizánov pôsobiacich v Juhoslávii, konkrétne v oblasti Vojvodiny (severná Juhoslávia), a naopak Juhoslovanov, vrátane Srbov pôsobiacich v Turci po boku bratov Viliama a Bohuša Žingorovcov. Kniha neostáva iba pri slovenskom území, ale zahŕňa aj aktivity slovenských aktérov v zahraničí — vrátane Juhoslávie, Maďarska a Bulharska — a ich zapojenie do európskeho protifašistického hnutia. V knihe možno vyhľadať konkrétne prípady spolupráce alebo paralelných odbojových aktivít Slovákov a Juhoslovanov. Uvádza sa identifikácia najmenej 50 konkrétnych účastníkov Slovenského národného povstania z vojvodinských slovenských komunít – z regiónov Báčka, Sriem a Banát. Príspevky od S. Jovankoviča, A. Horváthovej či K. Obšusta poukazujú na konkrétne vojenské jednotky, diplomatické misie, zločiny voči slovenskému obyvateľstvu i význam kultúrnych činiteľov v Juhoslávii. Kniha obsahuje historicky prvú štúdiu o vojnových zločinoch proti Slovákom vo Vojvodine z dokumentov Archívu Vojvodiny. J. Tkáč v príspevku o vojvodinských Slovákoch v Juhoslávii počas druhej svetovej vojny opisuje vznik a činnosť slovenskej brigády, ktorá pôsobila na sriemskom fronte (1944–1945).

[22] Dovoz predstavoval obilie, suroviny, polotovary, ČSR posielala priemyslové stroje, paliva a pomáhalo s obnovou priemyslu.

[23] Tito navštívil aj televízne štúdia Barrandov (fotografia: Prague 1946, Marshall and President of Yugoslavia Josp Broz Tito visits Barrandov film studios, Stock Photo – Alamy).

[24] DAV – generácia medzivojnových ľavicových umelcov, kritikov a politikov sústredených okolo rovnomenného časopisu, ktorej členovia sa po zákaze časopisu angažovali v protifašistickom odboji, založení povstaleckej ilegálnej Slovenskej národnej rady, Slovenskom národnom povstaní a povojnovom období. Pre vlastenecké, slovanské a federalistické postoje boli súdení v 50. rokoch vo vykonštruovaných procesoch. Rehabilitovaní boli v 60. rokoch 20. storočia, pričom prispeli k vzniku federácie Československa. Ku generácii patrili aj budúci funkcionári Matice slovenskej Novomeský, Clementis, Okáli či budúci prezident ČSSR Gustáv Husák. Davisti výrazne reflektovali prínos Kollára, Šafárika a Štúra a aktualizovali ho pre povojnový kontext moderného spájania slovanských národov (Perný 2021, Perný 2022, Perný 2023b).

[25] Pre srbsko-slovenský kontext a davistov je mimoriadne dôležité, že z Vojvodiny pochádzal aj davista, sociológ, učiteľ, filozof a politológ ANDREJ SIRÁCKY, ktorý viedol ľudovýchovný odbor Matice slovenskej v Juhoslávii, pôsobil vo vzdelávacom krúžku Sládkovič a bol tiež redaktorom časopisov Národná Jednota, Náš život, Slovenská Jednota a Hlas ľudu (bližšie: Sivičeková 2014).

[26] Porovaj heslá. Proces proti titovským špiónom a rozvratníkom v Československu, Wikipédia; Proces s rozvratnou skupinou buržoáznych nacionalistov na Slovensku, Wikipédia

[27] Zaujímavosťou je anglická verzia Wikipédie, kde je pod heslom titoizmus citovaná poľská autorka Maria Turlejska, ktorá píše, že v t. č. sa mohlo zdať, že Clementis bude hrať rolu ‚československého Rajka‘, pričom rozsah podozrení sa rozšíril cez južnú Moravu až do Prahy; zatknutí boli Otto Šling, viac ako 50 osôb, Šling, Švermová, Clementis, Husák, Novomeský s tým, že boli označení ako zradcovia, špióni, sabotéri či diverzanti. V dôsledku mučenia a vyhrážok, obvinenia potvrdili, avšak ako jediný, budúci prezident Gustáv Husák sa napriek mučeniu nepriznal (tým zachránil život napr. L. Novomeskému, D. Okálimu a ďalších davistov). Porovnaj: Titoism, Wikipedia a Perný 2023b, Perný 2025.

[28] V roku 1973 sa stretol Dr. Gustáv Husák s maršalom Titom v Juhoslávii na oficiálnej návšteve Socialistickej federatívnej republiky Juhoslávie a súčasne Srbskej socialistickej republiky v Belehrade. V tom čase už moderné mesto s miliónom obyvateľov sa stalo symbolom modernizácie, rovnako ako po zemetrasení vystavané macedónske Skopje, ktoré navštívil Husák nasledovne. Husák v tomto antifašistickom kontexte položil veniec rudých karafiátov na pamätníku neznámeho hrdinu na hore Avala pri Belehrade na pamiatku „synov a dcér juhoslávskych národov, ktorí padli v boji za slobodu a nezávislosť“. Husák tiež zasadil strom v novobelehradskom parku priateľstva, ktorý bol založený pri príležitosti prvej konferencie neangažovaných krajín v roku 1961. Na oficiálnych rozhovoroch medzi Titom a Husákom rokovali o zaistení trvalého mieru v Európe, potvrdenie priateľských vzťahov ČSR a Juhoslávie. Súčasťou návštevy boli aj otázky hospodárskej spolupráce a návštevy podnikov (chemický kombinát, z ktorého ČSSR dovážala syntetické vlákna a plastické hmoty; tabakový kombinát v Prilep; poľnohospodársky kombinát Beograd). Juhoslávia je v televíznom dokumente Filmového spravodaja prezentovaná ako dynamicky sa rozvíjajúca socialistická krajina, pričom v závere cituje Tita: „Návšteva súdruha Husáka a jeho spolupracovníkov bola veľkým príspevkom k ďalšiemu rozvoju vzťahom medzi oboma našimi krajinami. Ukázala, že naše národy majú mnoho spoločného, a je treba aby sme vzájomné vzťahy spoločne rozvíjali…“ (Filmový spravodaj 46/1973, Gustav Husak u Jugoslaviji, 1973, ČSFD.sk)

[29] (Fotografia: Josip Broz Tito with Antonin Novotny. In: Stock Photo – Alamy)

[30] V SFJR to boli filmy napr. TRI (1965), DIVERZANTI (1967), BITKA NA NERETVE (1969), MOST (1969), VALTER BRANI SARAJEVO (1972), SUTJESKA (1973), PARTIZÁNI (1974), PARTIZANSKA ESKADRILA (1979), PÁD ITÁLIE (1981), v ČSSR VLČIE DIERY (1948), KAPITÁN DABAČ (1959), SMRŤ SA VOLÁ ENGELCHEN (1960, 1963), ZVONY PRE BOSÝCH (1965), DEŇ, KTORÝ NEUMRIE (1974), SMRŤ CHODÍ PO HORÁCH (1979), POVSTALECKÁ HISTÓRIA (1984), v koprodukcii VOJÁCI SVOBODY (1977) a predovšetkým OKUPÁCIA V 26 OBRAZOCH (1978). Pozri viac na DAV DVA

[31] V SFJR napr. HORÚCI VIETOR (1980), KO TO TAMO PEVA (1980), AVANTURE BORIVOJA ŠURDILOVIĆA (1980), MARATONCI (1982) a v ČSSR napr. LIMONÁDOVÝ JOE (1964), MAREČKU, PODEJTE MIRO (srb. MAREČEK, DODAJTE MI NALIVPERO) (1976) či VRCHNÍ PRCHNÍ (1981). Pozri pre bližšie Barešová, 2019

[32] Napr. Ivan Palúch vo filme BIĆE SKORO PROPAST (1968), Rapaičová, Furková vo filme SFRJ a ČSSR SMRŤ PÁNA GOLUŽU (1982). K prvým filmom slovensko-vojvodinskej produkcie patrí MIŠO (1985), čo juhoslovanská filmová adaptácia poviedky J. Čakaja ml., kde si zahral herec Dušan Jamrich.

[33] Dobrodružne westerny Haralda Reina a Haralda G. Peterssona s Pierrom Briceom a Lexom Barkerom na motív kníh Karla Maya WINNETOU (prvá časť vznikla v roku 1963, bol to druhý najnavštevovanejší film, ktorý si pozreli 12 miliónov divákov), pričom nahrávanie nielenže prebiehalo na území Juhoslávie (Plitvické jazerá). Medzi hercami a v komparze hrali aj Juhoslovania Milivoj Popović-Mavid, Hrvoje Svob, Sime Jagarinac, Gojko Mitić, Vladimír Krstulović či Ilja Ivezič.

V juhoslovanských westernoch NÁČELNÍK VEĽKÝ HAD (1967) a SYNOVIA VEĽKEJ MEDVEDICE (1966) si po boku juhoslovanských hercov zahrali slovenskí herci napr. Ťapák, Majerčík, Adamovič a Jablonský.

[34] Analógiou k nemu sú napr. Hasan Dudic či Predrag Zivkovic Tozovac.

[35] V zbierkach milovníkov hudby sú dodnes platne interpretov Beatles, Rolling Stones či Deep Purple.

[36] Medzi najznámejších juhoslávskych hudobníkov v ČSSR možno zaradiť chorvátskych Srebrna Krila, Olivera Dragoevića, bosnianska kapela Bijelo Dugme (hral tu známy Goran Bregović), chorvátsko-macedónska speváčka Ljupka Dimitrovska či srbsko-juhoslovanský Miki Jevremović, bosniacka rocková kapela Divlje jagode a mnohí iní, avšak títo interpreti boli známi najmä tým občanom, ktorí navštívili napr. počas dovoleniek Juhosláviu. O popularizáciu balkánskej hudby sa v súčasnosti zaslúžila J. Handlovská (matku má zo Sarajeva), ktorá spieva piesne srbské, chorvátske a i. O popularizáciu skladieb Balkánu sa zaslúžil aj DJ Fero Hora, ktorý zaraďoval v rámci relácie POP ANTIKVARIÁT v Slovenskom rozhlase rubriku MELÓDIE STREDOMORIA. Fero Hora, STVR

[37] (Zuzana Chalupová, Wikipédia, Martin Jonáš, Galéria insitného umenia)

[38] (Juhoslovanské umenie v Slovenskej národnej galérii], 4. šot, SFD, 1958)

[39] (porovnaj: https://www.spomenikdatabase.org/what-are-spomeniks; Brutalismus v Jugoslávii, Wikipedie; v kontexte pamätníkov a spomienkových miest v ČSSR porovnaj: Skrak 2023a, 2023b, 2024, 2025

[40] Za unikát sa považuje napr. obnovené Skopje zničené zemetrasením, ale aj sídlisko Nový Belehrad, Centrum Sáva, Genex Tower, Nový Záhreb, SPENS v Novom Sade, Haludovo Palace Hotel, Hotel Zlatibor, Hotel Vrbak. V Českej republike je v tomto štýle postavená budova sídla ČSSZ v Prahe či Drákulov. Zrkadlovými príkladmi moderny, neskorej moderny a brutalizmu v ČSSR sú Most SNP v Bratislave, Pamätník Slovenského národného povstania v Banskej Bystrici, budova Slovenskej národnej galérie, Slovenskej poľnohospodárskej univerzity v Nitre, dnes už zbúraná budova Istorpolisu či kúpele v Trenčianskych Tepliciach, Slovenský rozhlas, novostavba SND, Krematórium v Bratislave, budova Federálneho zhromaždenia v Prahe, Nová scéna Národného divadla v Prahe, komplex Thermal v Karlových Varoch. V súčasnosti sa popularizácii témy brutalizmu venuje napr. PETER SZALAY (autor kníh Moderná Bratislava, Sprievodca architektúrou Bratislavy). Na juhoslávskej strane sú to napr. architekti BOGDAN BOGDANOVIĆ, DUŠAN DZAMONJA, MIODRAG ZIVKOVIC, v ČSSR napr. VLADIMÍR DĚDEČEK, IVAN MATUŠÍK, MARTIN KUSÝ, JOZEF LACKO, KONČEK SKOČEK TITL, DUŠAN KUZMA či FERDINAND MILUČKÝ.

[41] (Husákove deti je označenie generácie detí v silnej populačnej vlne v ČSSR, ktorá vznikla v dôsledku pro-rodinnej politiky (mladomanželské pôžičky, príspevky pri narodení dieťaťa, riešenie bytovej otázky a masová výstavba bytov), ktorá viedla k nárastu pôrodnosti. Pozri heslo: Husákove deti, Wikipédia)

[42] Napr. Plavi Horizonti, známa pláž na polostrove Luštica neďaleko Tivatu (Čierna Hora), bola v 70. a 80. rokoch 20. storočia jednou z najobľúbenejších destinácií pre turistov z Československa (Návštěva zástupců kraje: Černohorský Tivat má nejen turistický potenciál, Deník CZ).

[43] (heslo Yugo-nostalgia rezonuje aj ako kultúrny a politický fenomén, pozri: Yugo-nostalgia, Wikipedia)

[44] (Hnutí nezúčastněných zemí, Wikipedie)

[45] Tieto tézy v kolektívnom vedomí národa zrkadlovo verifikuje mediálny obraz v článkoch, blogoch, reportážach a pod. rôzneho zamerania, ako napr: Đivanovic, TV NOVINY, SME, Travelistan, Blog N, Pravda, Dobré noviny, Emefka. Jancura v článku pre Pravda píše, že „…získať potrebné doklady na vycestovanie do Juhoslávie nebolo preto ľahké. Išlo o devízový prísľub, čiže povolenie na predaj valút, ktoré vydávala Štátna banka československá, a výjazdnú doložku k cestovnému pasu od vtedajšej polície, zvanej ZNB… Belehrad však ochotne udeľoval vstupné víza občanom Československa, a to najmä po auguste 1968. V západných štátoch a bývalej Juhoslávii sa vtedy nachádzalo okolo 80-tisíc dovolenkujúcich Čechov a Slovákov. … V lete 1988 navštívilo letoviská pri Jadrane takmer štvrť milióna československých turistov. Podľa údajov v Encyklopédii Slovensko z roku 1980 najviac ľudí sa zúčastňovalo zahraničnej rekreácie prostredníctvom odborov. V roku 1979 to bolo okolo 31-tisíc osôb. Okrem toho sa vtedy 9 850 detí odborárov zúčastnilo zahraničnej pionierskej rekreácie v štátoch východného bloku.“

[46] Dominujú štúdie a publikácie, ktoré sú označené ako „krajanské“, teda orientujúce sa na dolnozemských Slovákov v Srbsku, vzťah Srbov a Slovákov na Slovensku je však analyzovaný výnimočne.

[47] Napr. V. Malperová, E. Mannova, T. Móri,, Koprivicová, Petrovićová, Štěpánek a Hladký

[48] Rovnako ako rozsiahle privatizácie strategických podnikov po rozpade ČSSR (pozn. aut.).

[49] Hypotéza: Ako by vyzeralo 20. storočie, keby sa SFRJ, ZSSR a Československo nerozpadli, sú slobodnejšie, demokraticky sa reformujú a sú naďalej súdržné a spolupracujú je otázkou, na ktorú nepoznáme odpoveď.

[50] Všeobecne pracovitosť ako antropologický symbol Slovanov, špeciálne u Slovákov, opisuje nielen Šafárik, ale aj známy slovenský spisovateľ v populárnom Marquezom inšpirovanom generačnom románe Tisícročná včela (Jaroš 2014). Včela tu je ako matka Slovanov interpretovaná až v mytologickom zmysle odkazujú práve na pracovitosť a azda aj MATICE. S tým súvisí aj kontext tvorivosti človeka v kontexte napredovania národov, k estetizácii a humanizácii skutočnosti. Túto paralelu si všíma aj premiér R. Fico, znalý kontextu slovenských dejín, ktorý v príhovore do už vyššie citovaného zborníka Matica slovenská v národných dejinách (s. 7) píše (aj s vedomým srbského pôvodu slova): „Keď Slováci nemohli mať vlastného kráľa, ustanovili kráľovnú: „MATICA“, čo v blízkej slovanskej srbčine znamená úľ, prameň, kráľovná včiel.“

[51] Robert Fico prezentoval prejav všeslovanskej vzájomnosti na Dni srbskej štátnosti, DAV DVA, 2026

[52] Prebudila uvádza: „Bol to vlastne výsledok viacerých už pred tým stretnutí tak na knižných stretnutiach v Belehrade a Bratislave, ako aj na našich literárnych snemovaniach v Báčskom Petrovci a, pravdaže, ako výsledok viacročnej práce vtedajšej Komisie pre literárno-vydavateľskú činnosť Výboru pre kultúru Slovenskej národnostnej rady. Odrazu literatúra vojvodinských Slovákov spolu s prekladmi srbskej poézie a prózy začala byť oveľa prítomnejšia na stránkach Literárneho týždenníka a Slovenských pohľadov, tiež srbské preklady v našom časopise Nový život, ale aj slovenská literatúra v srbských periodikách akými sú napr. Književne novine, Letopis Matice srbskej, časopisy Zlatna greda, Stig a iné. Veľa priestoru by nám zobralo čo len napočítať, čo sa všetko poprekladalo a vydalo v tomto uplynulom období…“ (Prebudila, M. Srbsko-slovenské literárne styky na začiatku nového milénia, text z VI. kongresu matíc a inštitúcií slovanských národov 2025, v príprave na vydanie).

[53] Delegácie oboch matíc zároveň komunikovali s významnými osobnosťami literárnej kultúry ako ZORAN ĐERIĆ, SELIMIR RADULOVIČ (Letopis Matice srbskej), NENAD ŠAPONJA, VESELIN MISNIC, VIDAK MASLOVARIĆ, čoho výsledkom bolo aj srbsko-slovenské číslo časopisu SLOVENSKÉ POHĽADY (zostavil RADOSLAV ŽGRADA).

[54] Obsahuje tvorbu srbských autorov RAJKO PETROV NOGO, STEVAN TONTIĆ, MIROSLAV MAKSIMOVIĆ, MILOSLAV TEŠIĆ, MILAN NENADIĆ, DUŠKO NOVAKOVIĆ, RADMILA LAZIĆ, NOVICA TADIĆ, ZLATA KOCIĆ, VOJISLAV DESPOTOV, BRATISLAV R. MILANOVIĆ, SEILIMIR RADULOVIĆ, ĐORĐO SLADOJE, NIKOLA VUJČIĆ, IVAN NEGRIŠORAC, ĐORĐE NEŠIĆ, DRAGAN JOVANOVIĆ DANILOV, SAŠA RADOJIĆ, DRAGAN HAMOVIĆ, MILENA MARKOVIĆ, ale aj slovenských autorov MICHAL CHUDA, MIROSLAV DEMÁK, MIROSLAV BIELIK, ZLATA MATLÁKOVÁ, JÁN ŠVANTNER, JÁN TAZBERÍK, PETER MIŠÁK, MARGITA IVANIČKOVÁ, DANA PODRACKÁ, JURAJ KUNIAK, JOZEF LEIKERT, MARTIN PREBUDILA, LADISLAV ČÁNI, ERIK ONDREJIČKA, PAVOL TOMAŠOVIČ, IGOR VÁLEK, INGRID LUKÁČOVÁ, OĽGA GLUŠÍKOVÁ a MARTIN CHUDÍK.

[55] Do tohto kontextu treba pripomenúť postmodernisticko-surrealistický dekonštruktivisticky a komediálne, aj dramaticky ladený film Kusturicu a Kovačeviča s hudbou Bregovića UNDERGROUND (1995), ktorý je v podstate ako podobenstvo na juhoslávske dejiny, ktoré so silnou dávkou irónie a sarkazmu opisuje ako ilúziu (v podzemí sú udržovaní v ilúzii pokračujúcej vojny hrdinovia odboja pod zámienkou výroby zbraní), aby sa v závere vrátil k potrebe po veľkom naratíve, keď dramaticky opisuje vojny a rozpad Juhoslávie ako nostalgiu za jednotou. Film opisuje živelnosť Balkánu v jeho pozitívnych, ale aj negatívnych polohách, miestami ide k stereotypizáciám. Prepája čierny humor, bolesť, živelnosť, lásku, zradu, utrpenie, a súčasne za všetkou iróniou v závere otvára potrebu jednoty a mieru medzi národmi. Film je predvojom v tom, že v podstate je príkladom toho, čo v súlade s filozofiou Michaela Hausera, možno označiť ako predvoj umenia interregna. Únavu z veľkých rozprávaní (z moderny) nahradí únava z malých rozprávaní (z postmodernizmu a dekonštruktivizmu) s návratom k veľkým príbehom, zmyslu pre dejiny, príbehy-naratívy a veľké idey (slovanská jednota, kresťanstvo, Boh, sociálna spravodlivosť, národ, mier) v kontexte toho, čo môže nasledovať po post-moderne (teda od moderny, cez postmodernu k neomoderne). Porovnaj: Perný 2023c.

[56] Napr. akademik zo SAV J. Marušiak s cieľom nepriamej ostrakizácie slovanských kultúrnych spoluprác, a v kontexte údajne „proruskej rétoriky“ ako kontrastu k „západnej civilizačnej orientácii Slovenska“ píše: „Slovanskofilský diskurz sa v sledovanom období presadil predovšetkým ako nadnárodný projekt identity. Hoci myšlienky európskej integrácie a euroatlantickej spolupráce v bezpečnostných otázkach jej aktéri otvorene nespochybňovali, vnímali ich s rezervou ako potenciálny zdroj ohrozenia slovenskej suverenity a slovanského spoločenstva. … Týka sa to viacerých organizácií… aj Matice slovenskej, kde sa posilnil slavjanofilský diskurz, najmä po zvolení Mariana Gešpera za jej predsedu v roku 2017. Za partnerov Matice definoval okrem cirkví a občianskych združení aj národne a slovansky orientované spolky. … Panslavizmus je diskutovaný v kontexte jeho prieniku s inými ideologickými diskurzmi. Jeho charakteristické črty možno definovať ako antizápadnosť, neliberalizmus a konzervativizmus. Je inštrumentálnou súčasťou proruskej agendy aj medzi časťou ľavicového spektra…“ (Marušiak, J. (2023). Pan-Slavism and Slavophilia in Contemporary Central and Eastern Europe)

[57] Podľa anglickej Wikipédie Anti-Slavic sentiment, antislovanský rasizmus alebo slavofóbia, označuje rôzne typy negatívnych postojov, predsudkov, kolektívnej nenávisti alebo nepriateľstva, stereotypov, diskriminácie a násilia (ekonomického, fyzického, politického, psychologického, slovného atď.) zameraného na jednu alebo viac etnických skupín slovanských národov. Porovnaj s heslom: Anti-Slavic sentiment, Wikipedia

[58] Výsledky bádania a tvorivej práce kultúrnych pracovníkov na poli literatúry a vedy už nie sú iba teóriou, ale počiatkom praktickej realizácie všeslovanskej, teda Kollárovsko-Šafárikovsko-Kopitarovsko-Zmajovsko-Miletićovskej idey. Kus práce pre aktívne literárne a kultúrne styky v súčasnosti urobili na srbskej strane Dr. NEBOJSA KUZMANOVIĆ (a jeho kolegovia DUNJA ANDRIC, MIROSLAV DOBROŇOVSKÝ, DRAGANA KATIĆ, BORIS BULATOVIĆ, KRISTIJAN OBŠUST, TATJANA JONÁŠ)a prof. DRAGAN STANIĆ (MILENA KULIĆ, MILAN MICIĆ a i.) a ich zamestnanci z Archívu Vojvodiny a Matice srbskej, na slovenskej Dr. MARIÁN GEŠPER (a kolegovia PETER SCHVANTNER, PAVOL MADURA, JÁN SEMAN, MILINA SKLABINSKÁ a i.) a Matica slovenská (srbsko-slovenské číslo Slovenských pohľadov, kultúrne delegácie, kongresy matíc), taktiež nebohý MIROSLAV BIELIK (vydávanie srbskej literatúry na Slovensku a naopak v Spolku slovenských spisovateľov) a na dolnozemsko-slovenskej scéne MARTIN PREBUDILA (preklady a organizácia podujatí), ale aj ďalší kultúrni aktéri zo Srbska a Slovenska (tvorcovia, kritici, prekladatelia, literárni vedci) ako napr. MIROSLAV DEMÁK, RADOMÍR ANDRIĆ, NENAD ŠAPONJA, ZORAN DERIĆ, ZDENKA VALENT-BELIĆ, DALIMÍR HAJKO, ŠTEFAN CIFRA, KATARÍNA MOSNÁKOVÁ-BAGĽAŠOVÁ, MICHAL HARPÁŇ, JÁN BABIAK, VLADIMÍR VALENTÍK, PAVEL ČÁNI či dokonca známy poet ĽUBOMÍR FELDEK. Významne vzájomnému poznaniu kultúr napomáhajú aj slovenský fotograf a dizajnér z Kysáča PAVEL SUROVÝ či evanjelický farár, ex-predseda Matice BRANISLAV KULÍK. Pre vzájomné poznanie oboch kultúr je podnetný preklad Dobšinského rozprávok ZDENKOU VALENT-BELIĆ (Добшински 2024), ako a jej kniha Obraz Srbov v slovenčine (Валент-Белић, 2022) a napokon HARPÁŇOVA knihaSlovenská literatúra v srbských časopisoch 19. storočia (Харпањ 2022).

Do rozsahu predloženej štúdie nie je možné vtesnať aj mnohé ďalšie publikačné úspechy či bližšiu analýzu predložených kníh. Záverom ešte možno dodať, že medzi úplne najnovšie projekty možno zaradiť časopis SLOVANSKÝ OBZOR, ktorý je vydávaný aj v srbčine a informuje o takmer všetkých kultúrnych výmenách medzi Srbskom a Slovenskom, vrátane uvedených publikačných výstupov. Slovanský obzor ako všeslovanský časopis je súčasne dôkazom praktickej realizácie Kollárovsko-Šafárikovského konceptu slovanskej kultúrnej výmeny. V Matici slovenskej bol tiež obnovený Slovanský odbor Matice slovenskej vedený Pavlom Madurom.

***

Уводне напомене о српско-словачким културним везама од 19. века све до данас, основне контуре

ПхДр. Лукаш Перни, ПхД.

Апстракт: Прото-студија приказује основне контуре српско-словачких културних веза од 19. века све до данас. Прати генеалогију реципроцитета од идеје словенске сарадње коју представљају личности попут Јана Коларa, Павла Јозефа Шафарика и Светозара Милетића, преко чехословачко-југословенских односа 20. века до актуелних облика размене. Посебно се фокусира на паралеле и културне контакте, улогу војвођанских Словака и активности савремених актера. Текст истиче значај културне сарадње као перспективе за даљи развој односа у 21. веку.

Кључне речи: Србија, Словачка, Југославија, Чехословачка, културологија

Прото-студија, која следи, је својеврсна уводна напомена са првим резултатима на почетку истраживања једног Словака из Словачке на тему српско-словачког питања. Тема је изузетно занимљива, стимулативна и у многим областима неистражена и стога корисна за познавање обе културе, због чега је изазов за културолога, као и питање одговорности према културној историји.

I 19. ВЕК, МАТИЦЕ, СЛОВАЦИ,

СРБИ И СЛАВИЗАМ

У далекој прошлости 19. века постојале су културне везе између словенских народа кроз идеју пансловенске узајамности и иконе националних препорода (Колар, Шафарик, Штур, Палацки, Кузмањи, Караџић, Милетић, Копитар, Прешерн, Змај, Гај, Шевченко, Мицкијевич, Пушкин, Гогољ, Толстој), које су повезивале словенске националне културе и њихове националне препороде, као и постојање матица као оригиналних словенских институција (Словачка матица је инспирисана Српском матицама, чији је један од оснивача био и П. Ј. Шафарик)[1]. Ако погледамо историју комуникације између Словака и Срба, налазимо велике везе кроз словенску узајамност у 19. веку, затим комуникацију на чехословачко-југословенском нивоу и тренутно поново на српско-словачком нивоу. Станић такође указује на сонете Јана Колара у преводу Магарашевића у Српском летопису из 1827. године, повезане са словенском узајамношћу, додајући да је Колар инспирисао многе српске студенте, из његових песама о анђелима а такође потиче и наслов антологије Нежност словенска. Српски песник, књижевни критичар, драмски писац, књижевни историчар, председник Матице српске и универзитетски професор Драган Станић[2] (* 1956) који ствара под уметничким псеудонимом Иван Негришорац истиче сусрете Срба и Словака у првој половини и током целог 19. века у Будиму, Пешти, Рабу, Бечу, Прешпорку (Братислави), Прешову, Модри, Банској Бистрици, Кежмарку и другим градовима (састајали су се са Коларом, Штуром, Палацким, Томком-Саским). Од српских писаца помиње Милетића, Бошковића, Трифковића, Змаја, Грчића и друге, додајући да је та комуникација била обострано корисна (Станић 2024, стр. 37-65). У том контексту, један од најистакнутијих Словака 19. века, Људовит Штур, пише о Србима као једном од „најугледнијих словенских народа, који је у домаћем, друштвеном и јавном животу највише од свих западних и јужних словенских народа сачувао оно што је чисто словенско“ (Штур 1956)[3].

У контексту историјских веза између Словака и Срба од средњовековне близине преко Светог Ћирила и Методија до почетка 19. века, Станић истиче посебно контекст размене између часописа Словачких погледа и Летописа Матице српске, текстове Павла Јозефа Шафарика (27 текстова о пансловенској узајамности) и његову сарадњу са Георгијем Магарашевићем. Ово се тиче Шафариковог рада у гимназији у Новом Саду од 1819. до 1831. године. За шири контекст Шафариковог рада у контексту Југословена изузетно је вредна студија Милана Крајчовича објављена 1989. године, где напомиње, на пример, да је Шафарик своје прво словенско дело, Историја славенске речи и литература свих дијалеката, припремио у Новом Саду заједно са Мартином Хамулијаком. (Крајчович, 1989) Истовремено, Станић семантички повезује песме Светозара Милетића у контексту историјских задатака Словена (остварење универзалних грађанских идеала слободе, братства и једнакости код Словена у Хабзбуршкој монархији) и мистично-месијанских веза (дан спасења Срба и Словена) у вези са Коларовим симболом Анђела и Милетићевом Слав-планином (Станић 2024).

Ако бисмо тражили идеолошке аналогије између српског и словачког контекста националних препорода, онда би то биле Мајска скупштина[4] из 1848. и Меморандумска скупштина у Мартину из 1861. (Виршинска, 2015) (или, у контексту идеја, прогресивни, али неуспешни Захтеви словачког народа из 1848, који се, међутим, вероватније могу пратити до Меморандума (Плана за ослобођење Срба) Стефана Стратимировића из 1804. (Соторовић, 2010)). Временски прецизније аналогије могу се наћи, на пример, у словеначком окружењу[5], док постоји другачији контекст и помак између српског и словачког развоја у 19. веку. Иако су процеси еманципације у српском окружењу настали раније, њихова пуна реализација догодила се тек после Првог светског рата због компликованих културно-политичких и геополитичких контекста (аналогије су формирање Чехословачке и формирање Краљевине Југославије).

Када се сагледају значајне личности, Словачку и Србију/Југославију повезују још и: Јанко Шафарик, српски научник, нећак чувеног П. Ј. Шафарика, који је поставио темеље систематских, теренских археолошких истраживања у Србији (Хорњак 2016); евангелистички свештеник, брат М. Р. Штефаника; Игор Бранислав Штефаник (Куљик 2023), евангелистички свештеник, драматург, публициста, унук Јана Штура по мајци и Хурбанов унук по оцу; Владимир Хурбан Владимиров (Пребуђила 2025); словачки писац и преводилац рођен у Петровцу Јан Чајак; учитељ, песник, лингвиста, матичар који ради у Кисачу Јан Бранислав Мичатек (Ормис, 1935); оснивач Матице словачке у Југославији и антифашиста Јан Буљик[6] и његов следбеник Самуел Штарке, истакнути матични прегалац, уредник Словачких погледа и Културног живота Андреј Мраз из Петровца и многи други…[7]

* * *

Приликом истраживања односа између Срба и Словака, не може се а да се не помене публикација Михала Елијаша, где се аутор бави и Матицом српском, наводећи да су на српску историју утицале вековне битке са Турцима, док су Косовска битка и пад Смедерева проузроковали дугорочно ропство Срба, а самим тим и одсуство сопствене књижевности, науке, новина итд. Елијаш наглашава да је подстицај за оснивање Матице српске било оснивање Мађарске академије наука (1825), док се њено оснивање повезује са састанком оснивача на дан Светог Саве[8] који је иницирао Ј. Хаџић и са периодичним часописом Летопис (истиче и утицај П. Ј. Шафарика, који је утицао на њеног главног уредника Магарашевића). Додаје да је прва фаза била погођена споровима око језика, обуставом (1835) и обнављањем активности (1836), касније пресељењем из Пеште у Нови Сад, оживљавањем активности 1864. године, вишеструким покушајима њеног затварања, модернизацијом Летописа, објављивањем Чајаковог прегледа словачке књижевности и Вајанског превода „Сухе ратолесћи“, прославом стогодишњице 1926. године и отпором политичким нападима, периодом окупационе администрације, послератном обновом и проширењем активности, објављивањем српскохрватског правописа с Матицом хрватском, објављивањем закона о Матици српској 1992. године и објављивањем двојезичног зборника о српско-словачким књижевним везама (1991) (Елијаш 2010, стр. 20-25). Студија Мароша Мелихарека (Мелихарек, 2023) такође залази у дубину времена оснивања Матице српске, која словачког читаоца информише о контекстима оснивања Матице српске. Ако смо до сада писали о Словацима из Србије или Србима, у овом случају ради се о тексту Словака из Словачке, који је посвећен Караџићу, српском устанку против Османског царства, националном препороду Срба или југословенским партизанима. Мелихарек наглашава да је Матица српска, која 2026. године прославља двестогодишњицу постојања (основана 1826; била је прва у породици словенских матица), била прво значајно друштвено, културно и издавачко удружење Јужних Словена. Према аутору, корени за настанак националних покрета и стварање матица посредно долазе и из Велике француске револуције, која је, под утицајем идеја суверенитета, самоопредељења и једнаких права, утицала и на народе Балкана (Стефан Живковић је превео Друштвени уговор Ж. Ж. Русоа (упореди: Перни, 2012), наводи аутор), који су се у то време налазили под влашћу распадајућег Османског царства, док је ближе пренела сложену слику српске историје повезану са устанцима, егзодусом Срба и дипломатском политиком Милоша Обреновића. Овде треба додати да је за елементарно познавање историје српске културе, у чешкој и словачкој средини, неопходна илустрована колективна монографија истог назива објављена 1995. године на чешком језику (Coll. aut., 1995); 2013. године објављена је и књига Историја Србије, дело шест историчара, која такође укључује проширење на чешко-српске односе (Пеликан, Хавликова, 2013). У својој студији, Мелихарек истиче да је Војводина чинила језгро српског интелектуалног живота. Матицу српску основали су интелектуални кругови из Пеште и Новог Сада са извршним одбором, саветима и разним типовима чланства, док су Магарашевић, Шафарик и Мушицки основали Летопис, који се и данас објављује и бави се темама језика, књижевности, историје, религије, фолклора и културе Срба. У оснивању Матице српске учествовале су личности попут писца Јована Хаџића, који је такође учествовао у припреми Грађанског законика и написао историју Српског устанка; Гаврило Бозитовац, Јован Деметровић, Јосиф Миловук, Петар Рајић, Аврам Розмировић, Георгије Станковић и Теодор Павловић, који је такође основао Сербски народни лист у Будиму. Међутим, Матица српска и њени почеци били су повезани и са језичким споровима (Вукова језичка реформа наспрам Хаџића). Летопис је такође објављивао приказе о делима Бернолака, Колара, Шафарика и Херкеља (Шварц 2026). Мелихарек додаје да је прва фаза постојања Матице српске поставила стабилне темеље за даљи развој активности, када је започела богату издавачку и научну делатност.

* * *

Књижевник, друштвени научник, актуелни директор Архива Војводине, члан Матице српске и словачке, Друштва књижевника Војводине и Друштва за културу, уметност и међународну сарадњу Адлигат др Небојша Кузмановић (*1962, Градачац) награђен је Ванредном наградом Матице словачке 2025. године на VI Конгресу матица и институција словенских народа управо за развој словачко-српских културних односа (ова награда дефинитивно није само формална, већ је заснована на стварној културној пракси)[9]. Кузмановић, који је претходно објавио значајну књигу РОМАНТИЗАМ У СРПСКО-СЛОВЕНСКИМ КЊИЖЕВНИМ ОДНОСИМА (Кузмановић, 2023), управо објављује још једно дело, књигу есеја под насловом КА СЛОВЕНСКОМ ИСТОЛИКУ (Кузмановић, 2025) са поднасловом Списи о књижевности, у преводу словачког писца који живи у Србији, Мартина Пребуђиле (*1960, Обреновац, Србија)[10]. Кузмановић осцилира између филозофије, књижевне критике усмерене на анализу поезије, естетике и културологије уопште. Ова студија и први подстицаји за интересовање за тему српско-словачких културних односа засновани су на поговору ове књиге; међутим, она се надовезује на ауторова друга и разноврсна дела (Кузмановић/Кузмановић 2023а, 2023б, 2024, 2025а-ф, Обшуст, Кузмановић 2023). У својој новој књизи, Кузмановић отвара врата непознатим световима истраживања између филозофије, историје и поезије, па све до мистичних размишљања о томе ко смо, зашто смо овде и какво значење постојања човека, Срба, Словака или Словена, лежи у позадини културне историје.[11] Иако у вези са Данило Кишом наводи да човек пише из очаја и безнађа – када нема шта друго да ради, тиме позивајући се на чињеницу да је просвећивање људи узалудан задатак, јер само будала може да пише књиге знајући да их нико неће читати – овој егзистенцијалистичкој констатацији треба додати да Кузмановићеве књиге већ имају стварни утицај на српско-словачке књижевне везе. Ове књиге имају потенцијал да буду читане и промишљене, чак и са утицајем на будућност, барем од стране интелектуалаца у Словачкој и Србији. То нису текстови за широке масе, али ће их ценити људи из интелектуалне сфере који постављају озбиљна питања за историју, филозофију и књижевност.

Даничић, Змај, Вук, Милетић су све оне личности које су повезане и са Словачком, наглашава Кузмановић. У суштини, може се говорити о продору другог и трећег таласа националног препорода са српским личностима, што је потврђено и на Мартинској конференцији о другом таласу националног препорода.

Први од оних којима Кузмановић, позивајући се на Ковијанића (Ковијанић 1939), посвећује своју студију јесте Ђуро Даничић, који се ко 17-годишњак упознаје са штуровим следбеницима као представник пансловенске идеје, и управо у том окружењу, где постаје Штуров ученик, где преводи, где пише песме, афоризме и расправе, рађа се идеја о реформи књижевног српског језика, чак и пре него што се у Бечу упознаје са Караџићом. Даничић се познавао са Словацима Јанком Штуром, Андрејом Хоџом и Православом Червенаком (Кузмановић 2024).

Други је Јован Јовановић Змај, који се такође уписао у Евангелистички лицеј у Братислави 1850. године са 17 година, али је радио и у Модри и Трнави, похађајући и католичке и евангелистичке школе. Испит је положио код реформатора словачког језика, Мартина Хатале. Аутор је такође сазнао да се Змајев отац школовао у Словачкој, што је такође изазвало његово одушевљење Словацима, што се огледало и у писању стихованог протеста против затварања Матице словачке. Змај је такође захтевао боље разумевање између словенских народа и јачање међусобних односа, како са Словацима, тако и са Србима и Хрватима. Змај има име и бисту у словачкој Модри откривену 2016. године.[12]

Као трећег, Кузмановић помиње Светозара Милетића као великог борца за национална права Словака, Срба и Румуна, који има спомен-плочу на згради Матице словачке/првобитно Словачке лиге у Братислави. Милетић се залагао за Словаке када је Матица словачка затворена, протестовао је против овог чина на Угарском сабору. Провео је три године у Братислави, радио је и у евангелистичкој и у католичкој образовној средини и, према Ковијанићу, своје ставове је формулисао директно под утицајем Штура, кога је доживљавао као присталицу пансловенске узајамности, присталицу Колара, Чомјакова и Мицкијевича.

Сви горе наведени контексти су детаљно проширени у преломној књизи Романтизам у српско-словачким књижевним односима (Кузмановић 2023). У првом делу, Кузмановић разматра историјску позадину (од Велике Моравске, преко просветитељства, рационализма до романтизма код Срба), наставља са словачким романтизмом, а кулминација књиге је детаљна анализа односа горе и доле поменутих српских личности, односа Даничића, Караџића и Змаја према Словацима, и коначно осталих српских романтичара према Словацима, уз бонус одломака о српским књижевним друштвима у Словачкој и списак Ковијанићевих дела на словачком језику, док кључним ауторима свог истраживања сматра Риста Ковијанића и Јана Кмећа.

Чувени Вук Караџић, наводи Кузмановић, почео је да сарађује са Словацима почетком 1820-их, тачније са Мартином Хамуљаком (разменили су десетак писама), али је сарађивао и са чешким и словачким класицистима Палацким, Коларом, Шафариком и Бенедикти-Блахославом, посебно на збиркама народних песама, међусобном утицају у контексту пансловенске узајамности (Колар је обожавао српски језик, утицао је и на југословенску идеју). Оно што га повезује са Штуром јесте то што су обојица били кодификатори својих језика, па чак се и састајали (1845. у Братислави, 1846. у Бечу) и слали једни другима књиге. Кузмановић додаје да је у случају Штура и Вука реч о симболичној вези између српског и словачког књижевног језика, међусобној помоћи у револуцији 1848. године, али и размени између српске и словачке књижевности (Кузмановић 2023, стр. 92-98). Петар Петровић Његош је упознао Штура у Бечу, а Штур је познавао његово дело, имао је високо мишљење о њему и објавио му је песму у часопису Орол татрански, коју је превео Штуров следбеник Бохуслав Носак, мада постоје спекулације да је била посвећена самом Штуру. У кратком излагању не може се не поменути Бранка Радичевића у контексту Штурове критике његових песама (Кузмановић 2023, стр. 102). Кузмановић такође помиње Јозефа Подхрадског у контексту књижевне критике, такође Штуровог следбеника који је радио у Србији и јединог који је прешао у православље. Подградског детаљно разматра матичар Јозеф Шварц, који подсећа да је две трећине живота провео у Србији, писао на српском језику, а његова ћерка Албина је ауторка прве драме на српском језику.[13]

Кузмановићеви текстови се протежу на културну антропологију, етнологију и етнокултурологију, јер он тежи да пронађе упоредне, архетипске аналогије у словенској књижевности и митологији (са дубоким преклапањем са руско-америчким лингвистом Романом Јакобсоном, структурним антропологом Клодом Леви-Стросом (овде анализира углавном српске и руске везе), док то уоквирује анализом српско-словачких односа[14] као парадигматским примером словенске узајамности коју су покренули Колар и Шафарик. Аутор познаје и цитира важне филозофе и културне теоретичаре од Канта, Липовецког до Шпенлера, што његовим текстовима даје вишу интелектуалну димензију. У есеју из 2001. године о словачко-српским везама, Кузмановић повезује ова знања и поставља питања о озбиљним културним и филозофским питањима кризног развоја западне културе (пад постмодернизма, западноевропска униформност, потискивање малих култура, поређења са Вавилонском кулом), док за Словаке и Србе проналази одговоре у словенској узајамности као одбрани од ових процеса.

У конкретном практичном облику словенске узајамности, Небојша Кузмановић помиње славистичке конгресе, филм, музику, црквене размене и међусобне посете, док је у свом прилогу навео да је најмање сарадње било у области књижевности, која се значајно променила од писања овог текста, до чега ћу доћи на крају студије. Преко Колара, он се овде позива на Милосављевића, Кмећа и Ковијанића. Допринос је доказ да Кузмановић не схвата програм словенске узајамности само као теоријски конструкт, већ је лично у пракси допринео реализацији ове идеје, која је у 19. веку изгледала утопијски, али малим корацима доноси врло конкретне резултате, барем у области културе.

У контексту анализе српских аутора у својој најновијој књизи, Кузмановић значајан простор посвећује поезији српског/југословенског неосимболисте Ивана В. Лалића, у којој реконструише дубоке филозофске призвуке у такозвану прото-историју и разноврсна размишљања о томе како би се историја развијала да је нису „писали победници“, односно, доводећи у питање званичну историју, тј. да сваки слој времена носи одређену историју и да су догађаји из прошлости везани за наше конструкције.

Есеј о српском песнику, критичару и аутору номинованом за Нобелову награду за књижевност Миодрагу Павловићу посвећен је области теологије, односно упоредних религијских студија, пре свега скептично размишљајући о претхришћанском периоду и његовом спајању са хришћанством. Постоји провокативна дуалистичка теза да су Срби истовремено пагани (у смислу словенских културних темеља) и хришћани (православци), и да би, ако би Срби заборавили своју далеку прошлост, то довело до непостојања њихове будућности.

Још један аутор који је привукао Кузмановићеву пажњу јесте српски писац, први српски постмодерниста Данило Киш, где се бави његовим текстовима о значењу књижевности, трага за коренима његовог размишљања код Сартра, анализира његов антиидеолошки став, критику шовинистичког национализма који произилази из деструкције и порицања рођеног из страха и зависти и непознавања других језика и култура (нпр. ако велике књижевности не признају мале књижевности, књижевности националних мањина). Описујући појединачне ауторе, Кузмановић приближава сазнања о српској књижевној култури словачком читаоцу.

За српско-словачки контекст, можда најзначајнија веза је присуство Словака, или боље речено такозваних долноземских Словака (користе се и као сународници, Словаци у иностранству, војвођански Словаци, пре 1989. као југословенски Словаци) у Србији[15] (делу Војводине) као етничке групе Словака, углавном евангелиста, који су у 18. и 19. веку насељавали делове Србије, али и Мађарску, Румунију и Хрватску у неколико таласа ради верских слобода (за више детаља видети Сирацки 1985, Беднарик, 1966). Словаци у Србији основали су сопствену Матицу словенску у Југославији (за међусобно образовање важно је поменути трилогију Јана Бабјака, која се бави историјом Матице словачке у Југославији (издао Архив Војводине) (Бабјак 2023a, 2023b, 2023c), такође су основали разна удружења, образовне, просветитељске или црквене установе, позоришта, плесна, фолклорна удружења, библиотеке, уметничка удружења итд. Значајно је да су Словаци у Словачкој[16] и Словаци у Бачком Петровцу створили прве кредитне задруге као колективне јединице по принципу „један човек, један глас“ у целој Европи, чак и са истим називом „Газдовско друштва“, што можда објашњава зашто је идеја самоуправе била толико популарна у бившој Југославији. Из најновијег културолошког истраживања – које је спроведено у сарадњи са аутором овог текста и евангеличким свештеником др Браниславом Куликом – међу Словацима из Србије и Срба на узорку од 100 испитаника од 8. до 16. августа 2025. године, произилази да Словаци и Срби имају надстандардне односе (позитивни ставови у контексту суживота преовлађивали су од Словака према Србима, као и од Срба према Словацима), да захваљујући институцијама, црквама, споменицима или именованим школама и улицама, и даље постоји снажна свест о визионарима пансловенске узајамности, Колару и Шафарику, са српске стране такође Милетићу и Караџићу, као и генерално у позитивном смислу југословенског идентитета.[17] Истраживања Кузмановића и Обшуста, често цитирајући Јана Сирацког, наводе да су одржавању долноземског словачког идентитета у Србији помогли лутерански конфесионални идентитети, образовање (Гимназија Јан Колар), Матица словачка у Србији и Словачке народне свечаности (Обшуст, Кузмановић, 2023, стр. 89).

II КУЛТУРОЛОШКИ ИНТЕРМЕЦО: 20. ВЕК,

ЧЕХОСЛОВАЧКА И ЈУГОСЛАВИЈА

Иако се представљена студија фокусира на 19. век и садашњост, немогуће је избећи барем информативни развој односа између Срба и Словака у 20. веку. Основне информације пружа зборник радова објављен 1968. године од стране Словачке академије наука (Хрозјенчик, 1968). Ф. Јакаб наглашава да се ова тема обрађује у бројним студијама Гладког, Хробака, Деака, Храдечног, Стојкова, Мицића, Старчевића, док аутор наводи да су „осетљиви контакти између оба партнера – Чехословачке и Југославије – били видљиви током целог међуратног периода…“ (Јакаб, 2025). Посебна конференција на ту тему одржана је и у Београду 2018. године.[18] Словачка и Чехословачка, као и Србија и Југославија (чињеница да су обе нације биле део заједничких држава не може се занемарити када се разматра културна историја)[19] повезује историјско искуство мултиетничких држава које су настале након распада Аустроугарске, док су већ у међуратном периоду Чехословачка, Румунија и Југославија (између 1918. и 1919. Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца) сарађивале у оквиру одбрамбеног блока Мали споразум против ревизије Тријанона (Деак, 1968, стр. 235-268). Када је Чехословачка основана, приликом демаркације граница чак је разматрано стварање коридора дуж Нојзидерског језера до Југославије, што је требало да споји словенске територије, које су у то време још увек тамо било присутно, али је овај пројекат одбијен, уместо њега био је дозвољен саобраћај чехословачким возовима на прузи Братислава – Ријека (Климко, 1980, стр. 110). Сународни контекст у време формирања Чехословачке детаљније је анализирао Јан Боћик, позивајући се на Сирацког, који помиње оснивање Чехословачке уније у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца (1921) како би обухватио активности сународничких удружења. Она је окупљала 73 чешка и словачка насеља (Петровац, Гложан, Пивнице, Ковачица, Падина, Арадац, Ердевик, Стара Пазова, итд.), а најактивнија су била удружења академика и жена (Боћик, 2014, стр. 12-17). Прва сарадња између Чехословачке и Југославије, која се развила и у културну размену научника и уметника, прерано је прекинута сложеним политичким контекстом Другог светског рата, као и унутрашњополитичким проблемима. У контексту ситуације пре Минхена, вреди истаћи изјаву солидарности коју је изнео говорник на југословенској манифестацији југословенско-чехословачког пријатељства, Иво Лоло Рибар: „Ако Чехословачка буде нападнута, југословенска омладина ће бити спремна да је брани...“, док је према студентским пријавама чак 60.000 људи било спремно да оду као добровољци да брани независност Чехословачке (Чуткова, 1968, стр. 345). Чехословачко-југословенски контекст повезује антифашистички отпор – на словачкој страни, Словачки народни устанак и словенска димензија ослобођења (послератна ренесанса словенског месијанизма у новим условима)[20], на другој страни, југословенски антифашистички отпор предвођен Титом, што је детаљније анализирано у најновијим студијама у зборнику радова Матице словачке.[21] У том контексту, Хрозиенчик наводи, на пример, чињеницу да је радио Слободна Југославија емитовао информације о Словачком народном устанку, и обрнуто, устаничка Правда је заузврат извештавала о борби југословенске војске, док поздравни телеграм СНР Генералштабу маршала Тита садржи текст у духу антифашистичке солидарности: „Управо ваша земља никада није одустала од активне борбе против немачких фашистичких освајача и била је у стању да се дуго и успешно одупре, изолована од главних савезничких армија. Знамо да смо слично као и ваши партизани део огромних савезничких армија...“ (Хрозиенчик, 1968, стр. 389, 391). После 1945. године, основане су амбасаде у Прагу и Београду, конзуларна представништва такође у Братислави и Загребу, основано је Друштво пријатеља Титове Југославије, које се потом спојило са Чехословачко-југословенским друштвом за културне и економске односе (Коларжова, 2014). Такође је успостављен и први успешан економски уговор.[22]

Године 1946, Тито[23] је посетио Праг, а чехословачки стручњаци су такође помагали у великим пројектима у изградњи Југославије. У контексту културе, не може се заборавити да је 1948. године у Чехословачкој објављена књига „Мост на Дрини“ нобеловца Ива Андрића (Андрић, 1948). Тито се састао и са представницима Националног фронта, словачке интелигенције, која је настала сарадњом у процесима Словачког народног устанка. Са Југославијом су своје симпатије делили и представници патриотске, пансловенске и федералистички оријентисане интелигенције, која је настала из редова чланова модернистичког часописа ДАВ, који је излазио у међуратном периоду.[24]

Као резултат разлаза између Стаљина и Тита у послератном периоду, односи су се охладили. Дависти[25] Хусак, Клементис, Окаљи и други постали су осумњичени у истрази државне безбедности због својих позитивних ставова према федералистичком концепту Југославије и Титу, такође у контексту такозваног Процеса против Титових шпијуна и субверзиваца у Чехословачкој[26] (Клементис је због својих ставова оптужен и означен као титоистички, ционистички, буржоаско-националистички издајник у служби америчког империјализма) (упоредити Перни 2023b, Руде право 20. 11. 1952, стр. 3-6). Учесници СНУ-а Ернест Ото и Вилијам Жингор, као и историчар Јан Сирацки, такође су оптужени за титоизам[27] (Koњарикова 2025). Дависти су рехабилитовани шездесетих година 20. века, што, међутим, није повратило њихово здравље, нити Клементисов живот. Симболично, рехабилитовани др Густав Хусак, већ председник федеративне Чехословачке, посетио је СФРЈ (Србију и Македонију) 1973. године, где се састао са маршалом Титом.[28]

Од краја педесетих година 20. века, односи између Чехословачке и Југославије постепено почињу да се побољшавају. Шездесетих година, Југославија је закључила споразум са РВХП, Антоњин Новотни посећује Југославију, а Јосип Броз Тито[29] долази у Праг, а занимљивости ради, посетио је и словачко село Шпачинце. У оквиру такозваног Прашког пролећа, југословенски модел самоуправе постао је популаран и у Чехословачкој (Bóka, 2017); инспирисао је економске реформаторе у Чехословачкој (нпр. Шик, 1965).

У Чехословачкој, југословенски филмски ствараоци попут Лордана Зафрановића, Рајка Грлића, Срђана Карановића или Горана Паскаљевића (Барешова, 2019) радили су на ФАМУ, чак и светски познати Емир Кустурица, кога је инспирисао чешки редитељ Отокар Вавра, а чији се рад тематски сусреће са магичним реализмом филма Јураја Јакубиска, што је такође било предмет упоредног завршног рада (Славикова, 2021). У контексту филмске културе, потребно је поменути и на калуп прављене југословенске и чехословачке партизанске филмове[30], комедије су такође постале познате у обема културама.[31] Словаци су такође глумили у југословенским филмовима.[32] У Чехословачкој, филмови о Индијанцима[33] били су познати по свом југословенском контексту (локација, глумци). У контексту музичке културе, треба подсетити да је популарни певач Карол Духоњ, добитник Златне лире,[34] о коме је недавно снимљен филм Духоњ (2025), не само имао мајку из Петровца (Ољга Лачокова), већ је популаризовао две изворно југословенске песме Песма о децембру(1971) (Једне ноћи у децембру од Кемала Монтена, 1971) и Елена (снимили Про Арте, компоновао Ђорђе Новковић, 1974) као другу страну сингла По словачким долинама из 1976. Словаци Југославију повезују и са објављивањем страних ЛП плоча издавачке куће Југотон, које су се дистрибуирале и у Чехословачкој (међутим незванично путем црне берзе и увоза).[35] Југословенска музичка продукција била је позната углавном оним Словацима из Чехословачке који су посећивали СФРЈ на одмору.[36]

Ако се фокусирамо на српско-словачке размене у ликовној уметности (у „обе Југославије“), онда је то позната ковачичка наива (Зузана Халупова, Марин Јонаш и други)[37] уписана на УНЕСКО листу, али и модерни ствараоци попут Зузке Медвеђове, Цирила Кутлика, Јана Коњјарека, Мире Брткове, Милана Суђија, Павела Попа, Павела Чанија и многих других, чија дела анализира и ликовни теоретичар, Словак из Војводине Владимир Валенћик (Валенћик 1997, Валенћик, 2004, Валенћик 2022, Валенћик 2023, Валенћик 2025). У контексту размене настала је изложба Југословенска уметност у Словачкој народној галерији, која је забележена у Недељи филма,[38] а изложба је обухватила радове уметника Младена Србиновића, Јакоба Савиншека, Миљенка Станића и Златка Прице. У контексту уметности можемо поменути Ивана Мештровића (статуа Мартина Кукучина у Братислави), а за чисто српски контекст са европским утицајем то је уметница Надежда Петровић.

На крају, али не и најмање важно, током 1960-их, 1970-их и 1980-их, то је архитектонски модернизам и касни модернизам, монументални споменици, експериментални или структурни урбанизам у СФРЈ (који се углавном назива брутализмом), документован на веб-сајту СПОМЕНИК,[39] који је такође огледало модернизма у развоју у Чехословачкој.[40]

Што се тиче културног контекста, треба додати да је југословенска обала била међу најпопуларнијим дестинацијама грађана Чехословачке током социјалистичког периода, а туристички контакти били су први од живљих елемената међусобних односа. За Словаке у Словачкој, Србија, али и СФРЈ, је и даље изузетно атрактивна дестинација управо кроз туристичко искуство целе генерације „Хусакове деце“[41] са бившом Југославијом.[42] Словаци доживљавају народе Југославије кроз носталгичну оптику (феномен југоносталгије)[43] заједнице народа која је обједињавала мултиетничке односе засноване на хармонизујућој и миротворној доминацији словенства, плурализма, једнакости, толеранције и независности (чланство у Покрету несврстаних).[44] Словаци у Словачкој углавном и даље позитивно оживљавају Југославију као друштво које је било под Титовим слоганом државе у којој сваки народ има једнака права. Била је доживљавана као слободнија, демократскија, самоуправнија, а отворила је и врата западној култури и емиграцији (Југославија је постала једино место где су становници ИСТОКА могли да се сретну са становницима ЗАПАДА као нека врста спојне везе између два света), слободнијем приступу западној музици и западним производима, као и чувеном југословенском гостопримству.[45] Мање је информација у области, на пример, прогона цркава и њихових представника или политичких противника, што је била друга страна пројекта. Иако се може рећи да су ови југоносталгични ставови међу Словацима у Словачкој идеализујуће природе, најновија истраживања горе поменута такође показују да до данас, међу Словацима у Србији, који су више искусили ово искуство, постоји позитиван став према бившој Југославији. Постоји и двоструки идентитет, тј. поред српске, босанске, русинске или словачке етничке припадности, многи су се придружили и југословенском идентитету као симболу равноправног концепта (сада непостојеће) државе. Мешовити српско-словачки бракови такође доприносе југословенском идентитету у Србији.

III РАСПАД ЈУГОСЛАВИЈЕ, ПРОБЛЕМИ И ВИЗИЈЕ СЛОВЕНА

СА УПИТНИЦИМА

Након Титове смрти, али још више након 1989. године – такође као резултат различитих геополитичких контекста (распад југословенске федерације), промена политичких режима (инсталација западног капитализма), ратова (етнички и верски сукоби, бомбардовање Југославије 1999. године, српско-хрватски сукоб, проблематично Косово, сецесија Црне Горе итд.) и других сложених контекста – везе су поново прекинуте и компликоване. Од распада Чехословачке и СФРЈ, могу се пронаћи само фрагментарни текстови који анализирају само словачко-српске, словачко-македонске, словачко-словеначке, словачко-хрватске, чешко-српске итд. односе, а то сазнање је попут разбијеног стакла.[46] [47]Драган Станић пише да је у данима након пада Берлинског зида Словачка Република, решавајући проблеме са Чешком, кренула ка европским интеграцијама, док је Србија лутала, а у програмираном распаду покушала да заштити Југославију и део српског народа који је живео у разним деловима Југославије (Станић 2024, стр. 53). Овај процес трансформације рефлектује и канадско-југословенски редитељ Борис Малагурски у филму „Тежина ланаца“, који тврди да је распад Југославије планирао Запад,[48] али истовремено се мора признати да је то повезано и са словенским размирицама (које је било потребно само мало подржати, нпр. кроз разне националне кампање, да би се поново распламсале), а које је веома прикладно описао Јан Колар: „Заштитимо се од тупог, нетолерантног и мрског патриотизма, јер је он често само изговор за најцрња дела, поред сународника познаје само непријатеља, често служи као привидно оправдање за увређена људска права и злоупотребу насиља над слабијим суседима или сународницима који припадају другој нацији...“ (Колар 1954). Тиме је критиковао свакога ко је некритички и претерано „поносан на своју националност и свој народ“ и тиме спречава уједињење. Колар, који промовише уједињење Словена, напомиње Тимура (Тимура, 2018, стр. 224, 225), прекорио је Словене што се свађају. Слично је то осећао и Самуел Јуркович, наводећи да је највећа препрека наша „себичност и међусобно клеветање“, чиме сами себи штетимо (Перни 2023а, стр. 19). Колар и Шафарик, свесни слабости Словена („шкртости“, „похлепе“, „свадљивости“) и разједињености Словена, су због тога током монархије имали само минималистичке циљеве – културну, књижевну, књишку и научну размену.

Инспирисани Хердеровим пророчанством о хуманистичкој мисији Словена, представници генерације СВЕСЛАВЕНИЈЕ били су уверени да су словенски народи предодређени за људскост, човечност, за спознају добра, истине и лепоте, да смисао њиховог постојања није национална изолација, непријатељство, ратови, већ мир, сарадња и човечност, хармонизација стварности. Овај утопијски идеал је још релевантнији у нестабилном 21. веку. И Кузмањи такође пише да човечност мора остати највише правило свих уређења која се тичу људске делатности, као и у друштвеном животу, јер је човечност судбина човека (Тимура 2018, стр. 271).

На Коларовске идеје о сарадњи међу народима надовезао се Достојевски, који је у часопису Гражданин изјавио да је потреба служења човечанству и братска љубав према другим народима, чак и на рачун сопствених интереса, задатак Руса, а слична модификација се налази и код Владимира Минача, који се позива на Достојевског да је мисија Словака „…постати прави Словак, потпуни Словак, значи постати брат свим људима…“ (Минач, 1993). Слично томе, Људовит Штур наглашава да се „у крајњој линији ради о човечанству, чији смо ми, заједно са свим осталим народима света, чланови“ (Штур, 1987, стр. 20). У том духу и Небојша Кузмановић представља своју књигу. Самоспознаја сопствене културе је немогућа без познавања друге, јер „учење од других и других нам помаже да боље упознамо себе и да се учинимо видљивим у другима, јер не можемо постојати сами по себи. Само кроз разноликост, а никако кроз једнообразност и монотонију, развија се јединственост и одржава виталност једне културе…“ (Кузмановић, 2023, стр. 5)

Историјска чињеница је да је словенски феномен чинио значајну компоненту у државотворним компонентама три државе изграђене на словенству и антифашизму: СССР, СФРЈ и ЧССР, и то са прекидом рата током више деценија.[49] Идеје које су створили Колар, Шафарик, Холи и Штур тако су делимично и на одређено време реализоване у пракси, иако у различитим границама и режимима од монархије, капитализма до социјализма. Владимир Клементис је видовито написао да „…Коларов нагласак да узајамност „није битна у политичком уједињењу свих Словена“, тј. у стварању јединствене словенске државе, и његова усредсређеност на узајамност у књижевној и културној области произашли су из реалне процене могућности и ситуације словенских народа у то време. Колар је био превише велики дух да не би био свестан политичких корена и политичког утицаја књижевне узајамности коју је проглашавао. Одјек који су његова „Кћи славе“ и његова студија о Узајамности изазвали, посебно међу Чесима, Југословенима и Украјинцима, није могао никога оставити у недоумици по овом питању…“ (Клементис 1946, стр. 9). И Шафарик је такође нешто слично наговестио на Словенском конгресу: „Па, када се други народи саветују о нама и одлучују о нашој будућности, саветујмо се и ми о себи и нашој будућности…“ (Шафарик, 1848).

Дакле, Словени су историјски доказали да су способни да раде заједно,[50] стварајући стварне структуре, модерне федеративне заједнице које генеришу културне артефакте, економске односе, међународну сарадњу и устанак против диктатура, фашизма и империјализма. Међутим, историјско искуство њихове поделе, посебно Југославије, такође показује унутрашње спорове и крхкост тих сарадњи, што је такође повезано са препиркама и националним егоизмом, који су критиковале личности 19. века. Словенски народи морају научити лекцију ако не желе да буду асимиловани, доминирани, поробљени, колонизовани или апсорбовани у унутрашње спорове.

Словачки четвороструки премијер Роберт Фицо изјавио је током Дана државности Србије 18. фебруара 2026. у Братислави, у присуству српских личности, да „…идеје словенства постају све јаче и играће све јачу улогу у Европи“.[51] Ове речи нису само формалне, јер је четвороструки премијер Словачке Републике лично учествовао у откривању бисте Клементиса (2007, 2023) и Минача (2022). Такође одаје признање Дубчеку (2016) и Хусаку (2024), личностима које су (обојица) упознале Ј. Б. Тита (1965, 1973), и које су идеју словенске сарадње трансформисале у пракси у модерни и антифашистички контекст 20. века (иако у границама и често догматизма идеологије тог времена, коју су ове личности понекад превазилазиле, а понекад превазилазиле на основу својих личних карактеристика). Ако идеја словенске сарадње и словенства жели да опстане, потребно јој је ново ажурирање за контексте 21. века садашњег света који се трансформише, да одговори на контрадикције пост-модерности, као и пост-ковид ере, да се поново фокусира на идеју социјалне правде, културне и економске сарадње, хуманизма, мира, модерног патриотизма и заштите културне баштине (и традиционалне и модерне). Културна сарадња би могла бити почетак ренесансе ове идеје, било унутар или ван оквира ЕУ.

IV ТРЕНУТНО СТАЊЕ И ВИЗИЈА ЗА БУДУЋНОСТ

Тренутно постоје словенске државе које формирају аутономне републике унутар или ван ЕУ, али се постепено стварају услови за продубљивање културне и економске сарадње у новим геополитичким условима 21. века. Међутим, на почетку ове сарадње увек морају бити култура, наука, књижевност и уметност.

Године 2014. реализована је међународна конференција Словаци и Срби, из које је настао зборник радова, али и овде углавном налазимо контекст Срба и долноземских Словака, тј. без контекста Словака у Словачкој (Кол. аут., 2014). На VI Конгресу матица и институција словенских народа, Мартин Пребуђила је пружио детаљне информације о генези књижевних сарадњи од 2011. године, када је у Друштва словачких писаца договорена сарадња између Словака у Србији и Словака у Словачкој, која је настављена посетом Радомира Андрића и Удружења писаца Србије 2013. године, када је успостављен Споразум о сарадњи, који укључује учешће српских и словачких писаца на књижевним фестивалима, двојезично издавање књига, објављивање у периодичним публикацијама са обе стране и међусобну подршку обе националне књижевности у свету.[52] У свом прилогу, Пребуђила је детаљно описао спровођење ових сарадњи на конкретним активностима у 2014, 2015, 2016, 2017. години са освртом до данашњих дана.

Словачки културолог Далимир Хајко објавио је 2013. и 2019. године две књиге у којима анализира поезију из равничарског региона и поезију српских аутора (Хајко 2013, Хајко 2019). Закључно, треба додати да је тренутно сарадња продубљена у културном троуглу Матице словенске, Матице српске и Архива Војводине (Словаци, Срби и Словаци у Србији).[53] Ова културна размена се у Србији одвија у различитим комбинацијама (нпр. учешће на конгресима словачке дијаспоре, међусобне посете и размене студената (Међународни фестивал исељеника, ТЕСЛА ФОРУМ), књижевне дискусије за Словаке из равничарског региона, објављивање књига у Србији и Словачкој, информисање о активностима у часописима, активно научно истраживање личности из Србије и Словачке).

* * *

Године 2014. објављена је двојезична антологија словачке и српске поезије „Нежност словенска“ (Станић 2024) са уводним коментаром председника Матице српске, Драгана Станића.[54] Реч је о ауторима рођеним после 1945. године, ауторима који имају искуства са социјализмом, изградњом капитализма, али и отвореним војним империјализмом 1999. године.

Станић упоређује Милана Руфуса и Гојка Ђога, додајући да оба песника одражавају поделу света на два блока. Према Станићу, судбина Словачке није ни херојско-бунтовна (Јаношик), ни католичко-просветитељска (Бернолак), ни евангелистичко-лутеранска (Штур, Хурбан), ни чешко-словачка (Колар, Масарик), нити државно-комунистичка или реформистичка (Дубчек), али је ту судбину најбоље схватио Руфус својом песничком визијом Словачке (Станић 2024, стр. 49, 50). С друге стране, он у својој критичкој поезији цитира песника Ђога, позивајући на слободу говора, уз критику атеизма и догматизма. У том контексту, Станић помиње либерализацију СФРЈ, али и крвави расплет распада вишенационалне државе,[55] али помиње и варварско бомбардовање југословенских, балканских народа од стране НАТО снага (Ногина песма И гле, Срби), по аналогији са односом западног колонијализма према етносима. Србе доживљава као „Индијанце Европе“.

Станић наглашава да постоји мост између 19. и 21. века у глобалном и словенском свету, и то у „срамоти лица Словена“. Занимљиво је, и није случајно, да и данас постоје студије и књиге које чак и на нивоу званичних научних институција шире антисловенско расположење са циљем застрашивања или остракизације словенске културне сарадње као „проруске агенде“, што је сврсисходно и пропагандно мешање пансловенске реципроцитета са панрусизмом.[56]

Ово потврђују Станићеве речи да се од 19. века није много тога променило у контексту стереотипизације Словена.[57] Станић тврди (Stanić 2024) да су се Словаци и Срби вековима добро разумели и да су били зависни једни од других јер им је судбина била веома слична, и баш као и у Хабзбуршкој монархији, у савременој Европи постоје притисци да се Словени асимилују или да се словенски идентитет доведе у питање, стога додаје да чак и у 21. веку Срби и Словаци морају да се помажу, макар само због ризика од асимилације. Креативна култура, наука и уметност морају бити у почетку сарадње између националних колектива.[58] Намера ове прото-студије је да допринесе познавању барем основних пресека између две културе у различитим режимима, државама и историјским ситуацијама, и ако се у томе делимично успе, време проведено у писању текста биће вредно труда. Међутим, желео бих да упозорим читаоца да ће текст бити проширен, а наведени део је само увод у даља истраживања.

ПхДр. Лукаш Перни.

Словачки књижевни институт Матице словачке, Културолошко-филозофско одељење Матице словачке, Друштво Ладислав Новомески

Referencie/References

Andrić, I. (1948). Most přes Drinu. Nakladateľské družstvo Máje [In Czech]

Babiak, J. (2023a). FRAGMENTY Z DEJÍN MATICE SLOVENSKEJ V JUHOSLÁVII – I. (1861 – 1929). Nový Sad : Archív Vojvodiny [In Slovak]

Bednárik R. (1966). Slováci v Juhoslávii. Bratislava: SAV [In Slovak]

Barešová, M. (2019) Křehké socialistické přátelství: Československo-jugoslávské kontakty v kinematografii. Brno Masarykova univerzita [In Czech]

Bóka, T: (2017). Demokracia na pracoviskách – juhoslovanský samosprávny model. In: DAV DVA

Botík, J. (2014). Vznik československej republiky a politika krajanstva v období 1918 – 1938. Nadlak: Vydavateľstvo Ivana Krasku [In Slovak]

Clementis, V. (1946). Slovanstvo kedysi a teraz. Orbis [In Slovak]

Deák, L. (1968). Juhoslávia a Malá dohoda (1935 – 1936). In: Hrozienčik, J. Československo a Juhoslávia. Z dejín československo-juhoslovanských vzťahov. Bratislava: SAV [In Slovak]

Добшински, P. (2024). Златна књига словачких бајки превела Зденка Валент Белић, Нови Сад: Архив Војводине [In Serbian]

Eliáš, M. (2010). Z dejín matíc slovanských národov. Martin : Matica slovenská [In Slovak]

Hrozienčik, J. (1968). Československo a Juhoslávia. Z dejín československo-juhoslovanských vzťahov. Bratislava: SAV [In Slovak]

Hajko, D. (2019). Noc hľadania, dni radosti, (Nad dolnozemskou literatúrou). Báčsky Petrovec:Slovenské vydavateľské centrum [In Slovak]

Hajko, D. (2013). Dozrievanie do skutočnosti a dozrievanie do sna. O súčasnej slovenskej vojvodinskej poézii. Báčsky Petrovec:Slovenské vydavateľské centrum [In Slovak]